~*~Cuda Vlaske Magije~*~

Objavljivano u dnevnim novinama
"Glas Javnosti" 2001



"Čuda vlaške magije" (1)
Piše: Jasna Jojić

Zlo na raskrsnicama

Mnogi rituali vračara iz Timočke krajine izvode se noću na svetim ili nečastivim mestima. Ljubavnik se vezuje preko zvezda, a zli demoni isteruju se kod vodenica. Drumovi su prebivališta snažnih magijskih moći. Najveći rizik da se navuče crna magija su raskrsnice.

Vlaške vračare iz Timočke krajine, za čije moći etnolozi tvrde da su jače od ili vudu magije i zapisa muslimanskih hodža svojim se moćima služe isključivo u prigodnom ambijentu. Poput druida i šamana, i one svoje vrlo delotvorne rituale i obrede izvode uglavnom noću i deluju tamo gde se okupljaju njihovi čudni saveznici sa drugih planova, vile, đavoli i drakovi. I dok svetski magovi tvrde da tako čuvaju svete kultove prizivaju duhove svojih predaka i jačaju sopstvena vančulna iskustva, običan svet sumnja da oni sa nečastivih mesta navlače zlo.

Saborišta psihičkih moćnika na svim kontinentima su tajnovite rečice, predeli gde stalno prolaze ljudi i stoka, ali su u trendu i odavno napuštene kuće, oronule vodenice i crkvišta iz rimskog perioda. Posebnu snagu činima daju i mesta gde su se odigrala ubistva, samoubistva, napuštena groblja ili stoletno stablo bez krošnje. A ako se više toga ispreplete na jednom prostoru onda je to savršeno sklonište za potajni rad majstora magije. Posebno za bacanje i skidanje čini kojima se bave čuvene vlaške vračare.
One tamo, sledeći tradiciju religije svog naroda stare više hiljada godina, odlaze najčešće u gluvo doba noći. Same i ćutke. Kako su priznale Slavoljubu Gacoviću, etnologu Muzeja u Zaječaru, tada se ne smeju osvrtati uokolo ili iza sebe. Čak i kada čuju razne krike, jecaje ili jeziv smeh, ne treba da zastanu, ili se ne daj Bože sapletu. To bi pokvarilo ritual koji su nameravali da izvedu, ali bi im ugrozilo i rejting koji imaju kod svojih vodiča sa viših nivoa. Prostori iza i ispred vrata se takođe smatraju kultnim mestima gde prebivaju duše predaka koji se često prizivaju u nesreći. Važno je i stepenište koje je oduvek bilo simbol uspeha. Vradžbine se izvode od najvišeg stepenika i završavaju na kućnom pragu koji inače u magiji funkcioniše i kao simbol granice između svetog u kući i profanog van doma.

- To pevanje uz stepenište u narodu znači napredovanje prema boljem. Ali i postepeno savladavanje nedaće koje garantuje uspeh - govorila je poznata borska vračara Desanka Perić. - Komplikovani rituali, međutim, koji zahtevaju angažovanje mnogih duhova, božanstva prirode, ponekad čak i energiju Sunca, Meseca i zvezda, moraju se, bez obzira na snagu moći vračare, ipak izvoditi na za to određenim mestima. Tako za pomoć opsednutim bolesniku treba umilostiviti Šajmone na ledini jer je čovek verovatno dok je preko nje gazio, učinio neku nepriličnu radnju i navukao na sebe zlo. A zvezda Danica upomoć se zove kada duša plače zbog ljubavnih jada i vlaške vračare je prizivaju posle ponoći, pred stablom šljive.
Mišljenje mnogih koji su oprobali vlašku ljubavnu magiju je da te vradžbine bačene preko planete Venere ili kako je u ovom kraju zovu zvezde Danice, pokazuju najsnažnija i najefikasnija dejstva. Ritual izvodi vračara a potom u njegove tajne uvodi i osobu koja je naručila čini. To su uglavnom devojke i mlade žene pošto se ova nebeska sila u narodu tretira kao zaštitnica ženskog roda. I vračara i kasnije devojka mogu baciti magiju usmeravajući energiju zvezde preko ogledala, ali je to, kažu, opasnija varijanta kojom se rizikuje dubok prodor u svet viših sila i duhova umrlih. Zato je u upotrebi češće blaža varijanta gledanja u zvezdu u onim satima kada je ona na istoku.

Oba vida ovog rituala međutim zahtevaju moć jake koncentracije, bez skidanja pogleda sa zvezde i bez dozvole da neko i za sekund prekine obred. U tim okolnostima po tri puta treba izgovoriti reči: "Tražim do ludila u mene zaljubljenog sina (ime voljenog). Pamet sam mu uzela, omađijala sam ga. Mir sam mu uzela, omađijala sam ga. Strpljenje sam mu uzela, omađijala sam ga. Srce sam mu uzela, omađijala sam ga. Kada spava da ne spava, kada jede da ne jede, kada pije da ne pije, dok mene (ime) ne vidi da se ne smiri".

Za ovu bajalicu kažu da je vrlo delotvorna ali i opasna jer mnogi izgovarajući je probude pogrešno biće ukoliko u prvoj rečenici (pre nego što izgovore ime osobe na koju utiču) zaborave da naglase da prizivaju "sina". Kažu i da je njena snaga u mogućnostima Venere da upije, a potom i tamo gde treba, emituje određenu vrstu energije.

Lična energija i koncentracija sa kojom se ona upućuje prema nebeskim telima ili višim silama važna je i za sve ostale rituale poznate u vlaškoj magiji. Vračare iz Timočke krajine kažu da se ona prepliće sa strujanjima na svetim ili nečastivim mestima gde se obično izvode rituali. Tom se vrstom magije zato ne mogu baviti i obični smrtnici, oni znači koji nisu poput vlaških vračara odabrani, i kroz snove ili trans, "pozvani" da prave i rasturaju čini. Ali svako ko uđe u taj vančulni svet mora da zna sa kog se mesta najlakše kontaktira određeni demon.

Za obračun sa Drakom koji je neka vrsta vampira ili živih mrtvaca, mora se primera radi, naći najbliža vodenica jer se on uvek usidri pored nje. A prizivanje drugih demona bilo za borbu protiv tuđih vradžbina, ili kao apel u pomoć, izvodi se ritualno na raskršćima.

Jer raskrsnica je od pamtiveka mesto na kome se nešto koncentriše i potom ponovo razgranava. Prva opasnost vreba već kada se neoprezno, kroz centar, preseče raskršće puteva. To nikada ne treba činiti jer na raskrsnice mnogi bacaju predmete u koje sami pokušavaju da umetnu svoju nesreću, nadajući se da će ona preći na druge koji ih slučajno nađu i pokupe. U tu se svrhu, naravno, najčešće ostavlja ono čemu ljudi teško odolevaju. Zlato ili novac. I dok se sa zlatom reskira jer ono teško gubi svoja dobra zračenja koje nosi iz utrobe zemlje, novac je pravi rekvizit za prenošenje nesreće.
- U Timočkoj krajini mnogi veruju da ovako mogu izlečiti svoje bolesti poput kožnih osipa, glavobolje i drugih nedaća za koje se teško nalazi uzrok pa i lek. Zato tri večeri za redom protrljaju obolelo mesto vrednom monetom, a potom je ostave na raskrsnici da je neko u svojoj pohlepi pokupi. Pri tom ih, kažu, ne grize savest, jer se osećaju kao da su svoj lek nečim platili - kaže Ljubinka Surdulović iz Metovnice kod Bora.

Raskrsnice su međutim veliki problem svim ljudima u svetu. U svakoj religiji one su poznate kao mesto za prenošenje zla. Poznati antropolog Dž. Frejzer piše da Bahime koji žive u Ugandi prave kip od ilovače, koji sliči čoveku i veruju da ako se njime protrlja bolesnik, pa se potom kip zakopa na raskrsnici, bolest obavezno prelazi na prvog prolaznika. Ritual izaziva jak strah među ljudima pa ga je zakon Ugande zabranio, a one koji ga sprovode kažnjava smrću.

Zbunjivanje pokojnika

Kod Vlaha se i danas svaka posmrtna pratnja koja stigne na raskršće zaustavlja. Kovčeg se spusti i pop zastane. Tako se odaje počast precima. Ali kako mnogi Vlasi tumače, ovaj običaj služi i za zbunjivanje pokojnika. Ukoliko se ne daj Bože povampiri, neće umeti da se vrati kući, gde bi mučio svoje najbliže raznim ujdurmama.
Najviše rituala obavlja se na raskršćima i na rekama.
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Po?alji privatnu poruku Poseti sajt autora MSN Messenger

Čuda vlaške magije (2)

Zlo iz urokljivih očiju
Piše: Jasna Jojić

Iznenadni strahovi, nervoze, svađe po kućama i niz malera, uglavnom su posledica urokljivih očiju osoba iz naše blizine. Uz pomoć tamjana ili kamička sa reke svako se i sam može odbraniti od uroka. Kada zatreba, vlaške vračare spremne su ne samo da urok otklone i da ga kao zlo vrate onome ko ga je napravio.
Najstarija verovanja na kojima se zasniva magija kažu da se čini, sem ritualima i obredima, mogu bacati i samo mislima i pogledom. Pri tom se najčešće podrazumevaju moći ljudi za koje se kaže da imaju urokljive oči. Ovaj vid magije poznat je svim narodima. Od davnina se veruje da duboke vrlo svetle ili kao tama crne oči, čim nešto vide i požele, mogu da emituju određenu vrstu energije i da onome na koga su uticale donesu dobro ili zlo. Taj stav poznat je i vlaškoj tradiciji, mada se i bela i crna magija kod njih zasnivaju na basmama, travarstvu i energiji bića iz drugih planova ili odabranih, ljudi sa natprirodnim svojstvima.

Ali, vračare iz Timočke krajine, koje još uvek u sebi nose moći da realizuju vlašku magiju za koju mnogi etnolozi tvrde da je jedna od najstarijih i najmoćnijih na svetu, imaju jedinstveno mišljenje o uroku bačenom preko pogleda. I one veruju da postoje ljudi koji urokljivim pogledom mogu naneti mnoge nesreće, ali tvrde da ti pojedinci to uglavnom rade nesvesno.

Kako kaže vračara iz Bora Desanka Perić, kada ugledaju nešto lepo, oni to nekontrolisano požele tako jako da čak, i ako se njima prohtev ne ostvari, to drugome nestane , makar mu i od samog Boga bilo dato.

Najpodložniji uroku su mala deca, ali i nezaštićeni odrasli. Ali, polje delovanja urokljivih očiju se praktično ne može ograničiti jer je dovoljno da se oni koji poseduju te sposobnosti samo nečemu začude ili zadive. Pod njihov uticaj tada padaju svi, pa čak i imanja, kuće, životinje ili stvari.
Postojanje uroka uviđa se odmah. Pojedinac oseća iznenadnu nervozu, strah i nespokojstvo, i to za začuđujuće kratko vreme nakon što je bio u kontaktu sa osobom koja je na njega delovala pogledom. Urok se i u porodici uviđa odmah kroz bezrazložnu napetost i međusobne rasprave i netrpeljivost koja se iznenada uselila u nju. Stalne svađe i nervoze koje mogu imati i gore posledice brzo se evidentiraju, pa Vlasi danas odmah posećuju vračare u potrazi za lekom. Oni, međutim, koji ne obraćaju pažnju na slične pojave i promene u svom ponašanju, za koje ne mogu naći uzrok u realnim dešavanjima, obično plaćaju visoku cenu. Posebno ako osoba koja im želi zlo shvati da joj uroci nailaze na plodno tlo. Ona nastavlja da deluje i iz bliza i iz daljine, a situacija se nakon toga teško sanira i ima dugoročne posledice.

Vlaške vračare tvrde da se svaki pojedinac sam može odbraniti od uroka nanetog preko zlih očiju, samo ukoliko počne da deluje na vreme. Radmila Novaković, vračara iz sela Vojvodani, kaže da je u tim prilikama dovoljno vezati crven končić oko leve ruke ako je u pitanju uroku podložno dete, ili kao amajliju za odraslog u džep staviti čen belog luka koji je pre toga celu noć stajao na prozoru u vreme Mladog Meseca.

Ako se u životu pojavi niz ružnih dešavanja, ili potpuno neočekivanih malera, ljudi u Timočkoj krajini obraćaju se za pomoć vlaškim vračarima. A za njih je neophodno prvo utvrditi da li je uopšte u pitanju urok. To se radi gašenjem ugljena. Ako ugrevak pri gašenju padne na dno posude, urok zaista postoji i odaslat je više puta. Vračara potom traži krivca. Ne poimenice, nego odrednicama pola, srodstva ili komšijskih i poslovnih veza. Za tu priliku se prizivaju sve te kategorije, a ugljen se baca u posudu sa vodom uz bajalicu: "Pošao (ime) putem, stazom, poš'o drumom velikim, sa devedeset devet ala, sa urokom i uročicom, sa počudištem se na njemu sreo. Možda je ureknut od udate žene, možda je ureknut jer je dobar, jer nije dobar, jer je debeo jer nije debeo, jer je lep jer nije lep..."
Kada se izgovori svojstvo ili ime urokljivog, ugljen treba da padne na dno posude. Vračara zna da je pronašla krivca i sve svoje moći koristi da neutrališe njegove uticaje na svog pacijenta. Ukoliko su, međutim, uroci bili dugotrajni i jaki ona neće prezati da započne ritual kojim će se urok kao bumerang vratiti osobi koja ga je poslala.

Jedna od basni za koje vlaške vračare tvrde da je ljudi mogu sami koristiti je oslobađanje od uroka pomoći bele ptice koja je za Vlahe simbol dobra i čistoće. Ritual može da izvede svako, bez obzira na mesto ili vreme i za njega ne trebaju nikakvi posebni rekviziti. Dovoljno je pokupiti najobičniji belutak sa najbliže reke, staviti ga na sto ispred sebe i dok se dodiruje palcem i kažiprstom sa obe ruke, treba tri puta izgovoriti:
"Doletela bela ptica iz belog mora i donela belo mleko u bele kljunice, pa pustila na beli kamen, crko puko beli kamen crko puko ko mene (ili dete, ili navesti ime) ureko, ako bude muško ispuklo mu mudo, ako bude žensko ispukla joj sisa, ako bude devojka otpala joj kosa sve joj se druge podsmevale."
Ritual treba izvoditi svakodnevno, ujutru ili uveče a nakon toga kamenčić spakovati u beli papir i nositi ga svuda sa sobom. Kažu da već nakon nekoliko nedelja prestaju sve patnje izazvane urokom, a onome ko je zlo želeo, zlo se i vrati.

Basme za otklanjanje uroka su različite ali se, kada ih Vlasi rade u svojim malim seoskim zajednicama, obično završavaju jakom željom, ne da se onom ko je urekao vrati zlo, već da ga svi ismeju. Vraćanje zla vlaške vračare ostavljaju za ozbiljnije situacije. A najgora kazna za lakše pokušaje uroka po Vlasima je da za lakomost ili zavidljivost sazna javnost, i to preko sramote koju će urokljivac doživeti.

I krst na ceni

Vlaška magija i danas se koristi u svom nepromenjenom obliku i vezuje se za mnoge demone koje je iz religije sa evropskog prostora hrišćanstvo davno prognalo. Vlasi su međutim pored svojih starih božanstava prihvatili i veru u Hrista kao sina Božjeg, a samim tim i u Sveta Deva Mariju i druge svece. Zato ne treba da čudi što kao jednu od moćnijih amajlija, neke od aktuelnih vlaških vračara, preporučuju zlatni krstić. One tvrde da taj simbol zasigurno rasteruje uroke ali da mu se snaga oduzima ukoliko je vidljiv. Vračare koje ga i same koriste kažu da je krst najefikasniji ukoliko se nosi na dugačkom lančiću i sakriva se pod bluzom, ili ako se samo privezak ušije u crveno platno i nosi u unutrašnjem džepu sa leve strane tela.

Čuda vlaške magije (2)

Zlo iz urokljivih očiju
Piše: Jasna Jojić

Iznenadni strahovi, nervoze, svađe po kućama i niz malera, uglavnom su posledica urokljivih očiju osoba iz naše blizine. Uz pomoć tamjana ili kamička sa reke svako se i sam može odbraniti od uroka. Kada zatreba, vlaške vračare spremne su ne samo da urok otklone i da ga kao zlo vrate onome ko ga je napravio.
Najstarija verovanja na kojima se zasniva magija kažu da se čini, sem ritualima i obredima, mogu bacati i samo mislima i pogledom. Pri tom se najčešće podrazumevaju moći ljudi za koje se kaže da imaju urokljive oči. Ovaj vid magije poznat je svim narodima. Od davnina se veruje da duboke vrlo svetle ili kao tama crne oči, čim nešto vide i požele, mogu da emituju određenu vrstu energije i da onome na koga su uticale donesu dobro ili zlo. Taj stav poznat je i vlaškoj tradiciji, mada se i bela i crna magija kod njih zasnivaju na basmama, travarstvu i energiji bića iz drugih planova ili odabranih, ljudi sa natprirodnim svojstvima.

Ali, vračare iz Timočke krajine, koje još uvek u sebi nose moći da realizuju vlašku magiju za koju mnogi etnolozi tvrde da je jedna od najstarijih i najmoćnijih na svetu, imaju jedinstveno mišljenje o uroku bačenom preko pogleda. I one veruju da postoje ljudi koji urokljivim pogledom mogu naneti mnoge nesreće, ali tvrde da ti pojedinci to uglavnom rade nesvesno.

Kako kaže vračara iz Bora Desanka Perić, kada ugledaju nešto lepo, oni to nekontrolisano požele tako jako da čak, i ako se njima prohtev ne ostvari, to drugome nestane , makar mu i od samog Boga bilo dato.

Najpodložniji uroku su mala deca, ali i nezaštićeni odrasli. Ali, polje delovanja urokljivih očiju se praktično ne može ograničiti jer je dovoljno da se oni koji poseduju te sposobnosti samo nečemu začude ili zadive. Pod njihov uticaj tada padaju svi, pa čak i imanja, kuće, životinje ili stvari.
Postojanje uroka uviđa se odmah. Pojedinac oseća iznenadnu nervozu, strah i nespokojstvo, i to za začuđujuće kratko vreme nakon što je bio u kontaktu sa osobom koja je na njega delovala pogledom. Urok se i u porodici uviđa odmah kroz bezrazložnu napetost i međusobne rasprave i netrpeljivost koja se iznenada uselila u nju. Stalne svađe i nervoze koje mogu imati i gore posledice brzo se evidentiraju, pa Vlasi danas odmah posećuju vračare u potrazi za lekom. Oni, međutim, koji ne obraćaju pažnju na slične pojave i promene u svom ponašanju, za koje ne mogu naći uzrok u realnim dešavanjima, obično plaćaju visoku cenu. Posebno ako osoba koja im želi zlo shvati da joj uroci nailaze na plodno tlo. Ona nastavlja da deluje i iz bliza i iz daljine, a situacija se nakon toga teško sanira i ima dugoročne posledice.

Vlaške vračare tvrde da se svaki pojedinac sam može odbraniti od uroka nanetog preko zlih očiju, samo ukoliko počne da deluje na vreme. Radmila Novaković, vračara iz sela Vojvodani, kaže da je u tim prilikama dovoljno vezati crven končić oko leve ruke ako je u pitanju uroku podložno dete, ili kao amajliju za odraslog u džep staviti čen belog luka koji je pre toga celu noć stajao na prozoru u vreme Mladog Meseca.

Ako se u životu pojavi niz ružnih dešavanja, ili potpuno neočekivanih malera, ljudi u Timočkoj krajini obraćaju se za pomoć vlaškim vračarima. A za njih je neophodno prvo utvrditi da li je uopšte u pitanju urok. To se radi gašenjem ugljena. Ako ugrevak pri gašenju padne na dno posude, urok zaista postoji i odaslat je više puta. Vračara potom traži krivca. Ne poimenice, nego odrednicama pola, srodstva ili komšijskih i poslovnih veza. Za tu priliku se prizivaju sve te kategorije, a ugljen se baca u posudu sa vodom uz bajalicu: "Pošao (ime) putem, stazom, poš'o drumom velikim, sa devedeset devet ala, sa urokom i uročicom, sa počudištem se na njemu sreo. Možda je ureknut od udate žene, možda je ureknut jer je dobar, jer nije dobar, jer je debeo jer nije debeo, jer je lep jer nije lep..."
Kada se izgovori svojstvo ili ime urokljivog, ugljen treba da padne na dno posude. Vračara zna da je pronašla krivca i sve svoje moći koristi da neutrališe njegove uticaje na svog pacijenta. Ukoliko su, međutim, uroci bili dugotrajni i jaki ona neće prezati da započne ritual kojim će se urok kao bumerang vratiti osobi koja ga je poslala.

Jedna od basni za koje vlaške vračare tvrde da je ljudi mogu sami koristiti je oslobađanje od uroka pomoći bele ptice koja je za Vlahe simbol dobra i čistoće. Ritual može da izvede svako, bez obzira na mesto ili vreme i za njega ne trebaju nikakvi posebni rekviziti. Dovoljno je pokupiti najobičniji belutak sa najbliže reke, staviti ga na sto ispred sebe i dok se dodiruje palcem i kažiprstom sa obe ruke, treba tri puta izgovoriti:
"Doletela bela ptica iz belog mora i donela belo mleko u bele kljunice, pa pustila na beli kamen, crko puko beli kamen crko puko ko mene (ili dete, ili navesti ime) ureko, ako bude muško ispuklo mu mudo, ako bude žensko ispukla joj sisa, ako bude devojka otpala joj kosa sve joj se druge podsmevale."
Ritual treba izvoditi svakodnevno, ujutru ili uveče a nakon toga kamenčić spakovati u beli papir i nositi ga svuda sa sobom. Kažu da već nakon nekoliko nedelja prestaju sve patnje izazvane urokom, a onome ko je zlo želeo, zlo se i vrati.

Basme za otklanjanje uroka su različite ali se, kada ih Vlasi rade u svojim malim seoskim zajednicama, obično završavaju jakom željom, ne da se onom ko je urekao vrati zlo, već da ga svi ismeju. Vraćanje zla vlaške vračare ostavljaju za ozbiljnije situacije. A najgora kazna za lakše pokušaje uroka po Vlasima je da za lakomost ili zavidljivost sazna javnost, i to preko sramote koju će urokljivac doživeti.

I krst na ceni

Vlaška magija i danas se koristi u svom nepromenjenom obliku i vezuje se za mnoge demone koje je iz religije sa evropskog prostora hrišćanstvo davno prognalo. Vlasi su međutim pored svojih starih božanstava prihvatili i veru u Hrista kao sina Božjeg, a samim tim i u Sveta Deva Mariju i druge svece. Zato ne treba da čudi što kao jednu od moćnijih amajlija, neke od aktuelnih vlaških vračara, preporučuju zlatni krstić. One tvrde da taj simbol zasigurno rasteruje uroke ali da mu se snaga oduzima ukoliko je vidljiv. Vračare koje ga i same koriste kažu da je krst najefikasniji ukoliko se nosi na dugačkom lančiću i sakriva se pod bluzom, ili ako se samo privezak ušije u crveno platno i nosi u unutrašnjem džepu sa leve strane tela.
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Po?alji privatnu poruku Poseti sajt autora MSN Messenger
Savior

>~<> KiLLeR <>~<
>~<> KiLLeR <>~<


Godine: 33
Pridru?io: 13 Jun 2006
Poruke: 14171

serbia.gif

-4 Points


PorukaPoslao: Uto Sep 05, 2006 7:13 pm • Naslov: Odgovoriti sa citatom
"Čuda vlaške magije" Jasne Jojić (3)

Nikuda bez belog luka

Efikasan lek protiv mnogih bolesti, uroka ili zla i negativne energije koje okolina svesno ili nesvesno emituje na pojedinca, po receptu vlaških vračara su rituali i amajlije u kojima glavnu ulogu ima beli luk

Basme i rituali u vlaškoj magiji, koji se koriste za uklanjanje zla, u ljubavnoj magiji ili njihovoj tradicionalnoj medicini, poznati su po svojoj efikasnosti. U praksi vlaška magija se koristi uglavnom u nevolji, ali sve češće ljudi u njoj traže i preventivu. Izvode rituale sami kako bi se zaštitili od eventualnih nesreća u bilo kom resoru svog života.

Jednu od basmi tog tipa zabeležio je i preveo etnolog Paun Durlić, direktor Muzeja u Majdanpeku, po kazivanju Sofije Zlatić iz Crnajke. Za vračanje se pripremi voda koja se iz tikve baci na krov, a potom se dok se na njega sliva, prihvati u sud u kome će se kasnije bajati. Vodi se dodaju bosiljak i tamjan i izgovara se:


"Pošla (ime pacijenta) stazom, uroka uz put srela. Ne smej se ti (ime) jer će se ona nasmejati tebi. Ko je (ime) uročio - svisnuo, ko je urekao - prsnuo, oči prevrnuo. Ko je (ime) urekao, usekao - o glavi mu bilo. (Ime) osta svetla, čista, ko zvezda na nebu, ko rosa na zemlji, ko bosiljak u cvatu, (ime) u zdravlju da bude".

I baka Vuka iz Grlišta, pogađa prošlost i proriče budućnost zrnevljem od kukuruza i kad ustanovi šta je stvarna potreba onog ko je pod urokom, pravi napitak nad kojim satima baje sličnu basmu. Ta obajana vodica se tri dana pije i prska po kući kako bi se otklonila negativna energija svih koji namerno ili nesvesno bacaju uroke po tuđoj kući. Oni koji su posećivali baka Vuku tvrde da su neki poznanici istog dana kada su počeli izvođenje rituala sa obajanom vodicom, prestali da ih posećuju.

Baka Ikonija iz Klokočevca najčešće koristi bajalicu protiv uroka koja, kako kaže, nikome ne može da naškodi, a sigurno pomaže kod otklanjanja problema.


U desnu ruku uzme se britva, u levu tamjan, i dok se lagano dodiruju ponavlja se: "Crkni đavole, ti nemaš tamjan, ti nemaš nož, ja imam tamjan i imam nož, tamjanom te kadim, nožem te sečem, u vodi te gnječim. Voda se penuša a (kaže se ime onoga ko se brani od uroka), te više ne sluša. Ako ga je neko urekao, ako mu je neko presekao put, ako ga je neko omađijao, ako je neko na njega ljut, više nema uroka, slobodan mu je put, odvezala sam mađiju niko više nije ljut. (Ime), ostaje čist kao svet kad se kupa u sunčevom sjaju, (ime) ostaje čist kao bistra voda izvorska, (ime) ostaje čist kao bosiljak u prolećnom gaju, (ime) ostaje čist kao Sveta deva Marija nebeska..."

I beli luk, koji ima istoriju staru koliko i samo čovečanstvo, vrlo je uvažen u magiji i etnomedicini Vlaha. On je hrana, lek ali pre svega univerzalno sredstvo protiv svih zlih demona. Verni pratilac čoveka od njegovog rođenja pa do posle smrti.

Čen belog luka na čelu porodilje štiti i majku i novorođenče od uroka. Tokom života pouzdana je amajlija koja na putovanjima čuva od "razbojničkih" prepada đavola i nervoznih vila. Ali i od krvopija kada se noću prolazi pored groblja. Vlasi misle da beli luk i inače donosi dobro ukućanima pa nanizane vence kače o dovratak kuće. Sa leve strane on štiti od demona i donosi duhovni mir i sreću. Okačen sa desne strane vrata venac belog luka štiti dom od eventualnih neprijatelja iz okoline, sprečava svađe i obezbeđuje i materijalno blagostanje. Venac obešen u štali štiti životinje a u polju useve. I taj se metod preduzima kad god postoje nagoveštaji nekih bolesti, epidemija ili prirodnih nepogoda.

Nošen u džepu, čen belog luka može sprečiti mučninu i nesvesticu, a uz druge dodatke njegovi eterični mirisi vraćaju one koji padnu u trans, leči alkoholičare i epileptičare...
Najteže im je međutim, kažu vračare iz Timočke krajine, kada moraju da se bore protiv zla nanetog iz obreda same vlaške magije. Za njihov uspeh pozivaju se beskompromisne više sile. Ritual se izvodi na bilo kojem od nečistih mesta, u vodenici, kraj napuštene kuće ili na raskrsnici. A čini se bacaju sa devet raznih vrsta cveća i sa konjskom potkovicom. U gluvo doba noći vračara ćutke dolazi na odabrano mesto i pali ritualnu vatru. Ona mora goreti na zemlji, okružena kamenjem. Potpaljuje se od grančica bosiljka, suvarci koji će do jutra goreti mogu se prikupiti iz obližnje šume. Kada pripremljena sedne kraj ritualnog ognjišta, vračara uzima potkovicu i kali je dok izgovara bajalice. Sav dim koji se izdvaja usmerava se ka obešenom cveću.

Bajanje ne prestaje dok se svaka latica pripremljena za obred ne navlaži, a potom i osuši. Taj trenutak vračara strpljivo čeka satima. Kada je nanizano cveće dovoljno suvo da se od njega može napraviti prah, vračara je u stanju polutransa od udahnutog dima i opojnih mirisa, tada počinje drugi čin ritualnog monologa u kome vračara menjajući dramatično boju glasa glumi i kao razgovara sa silom koju je prethodnim bajanjem prizvala.


"Gvožđe iskovano!", uzvikne ona i potom još agresivnije odgovara: "Nisam gvožđe iskovano nego đavo zarobljen". Bez trunke straha očigledno u vrlo prisnoj vezi sa prizvanim demonom, vračara nastavlja: "Ako si đavo zarobljen da izađeš na suvo i odeš gde te šaljem. U srce (Merimi) da se uvučeš. Da (Merimu) tražiš od grada do grada, od sela do sela, od kuće do kuće, o d posla do posla, od puta do puta, od kreveta do kreveta, od stola do stola, a sa stola skoči u kašiku iz kašike (Merimi) u stomak. Potraži je ognjenim bičem, išibaj i poteraj meni da ne može stajati, da ne može sesti, da ne može spavati, da ne može jesti, da nema mira u svojoj kući dok do (ime onoga za koga se vraća, primera radi Milana) ne dođe. Očima će gledati, ustima govoriti, drugog neće naći". Tu napravi pauzu, a onda lukavo doda: "A ja ću ti dati za doručak jednu kokoš, za ručak jednu kokoš, za večeru jednu kokoš i punu tikvu vina".


Vračara kasnije žrtvuje kokoške ali čim završi ovaj verbalni deo rituala pokupi obajanu i izmrvljenu travu u teglicu i da je onome ko je mađiju naručio sa uputstvom da je tajno doturi do osobe kome su čini namenjene. "Malo trunja da sipaš voljenoj osobi u džep ali da mu ne bude neobično, stavi mu i pod jastuk i ispod mebla od kreveta na kome spava", kažu obično.

Kukavičje suze

U vlaškoj magiji postoje rituali uslovno rečeno "za svakodnevnu upotrebu". U njima se, pored ostalog, koristi i moć kukavice. Kada kukavica kuka treba se tiho prišunjati drvetu sa koga se ptica oglašava, odlomiti parče kore, probušiti ga i kroz rupu tiho progovoriti "Kao što ti kukavice kukaš tako da i (ime) kuka za mnom". Kada naiđe osoba koja joj se svidi, onaj ko ima relikviju s kukavičjeg drveta, treba da je pogleda kroz to parče kore pa će se kletva pred drvetom sigurno ispuniti. A ona, pored ljubavne, može biti korišćena i za poslovne, prijateljske i bilo koje druge odnose sa osobama koje nas okružuju i učestvuju u našim životima.

"Čuda vlaške magije" Jasne Jojić (3)

Nikuda bez belog luka

Efikasan lek protiv mnogih bolesti, uroka ili zla i negativne energije koje okolina svesno ili nesvesno emituje na pojedinca, po receptu vlaških vračara su rituali i amajlije u kojima glavnu ulogu ima beli luk

Basme i rituali u vlaškoj magiji, koji se koriste za uklanjanje zla, u ljubavnoj magiji ili njihovoj tradicionalnoj medicini, poznati su po svojoj efikasnosti. U praksi vlaška magija se koristi uglavnom u nevolji, ali sve češće ljudi u njoj traže i preventivu. Izvode rituale sami kako bi se zaštitili od eventualnih nesreća u bilo kom resoru svog života.

Jednu od basmi tog tipa zabeležio je i preveo etnolog Paun Durlić, direktor Muzeja u Majdanpeku, po kazivanju Sofije Zlatić iz Crnajke. Za vračanje se pripremi voda koja se iz tikve baci na krov, a potom se dok se na njega sliva, prihvati u sud u kome će se kasnije bajati. Vodi se dodaju bosiljak i tamjan i izgovara se:


"Pošla (ime pacijenta) stazom, uroka uz put srela. Ne smej se ti (ime) jer će se ona nasmejati tebi. Ko je (ime) uročio - svisnuo, ko je urekao - prsnuo, oči prevrnuo. Ko je (ime) urekao, usekao - o glavi mu bilo. (Ime) osta svetla, čista, ko zvezda na nebu, ko rosa na zemlji, ko bosiljak u cvatu, (ime) u zdravlju da bude".

I baka Vuka iz Grlišta, pogađa prošlost i proriče budućnost zrnevljem od kukuruza i kad ustanovi šta je stvarna potreba onog ko je pod urokom, pravi napitak nad kojim satima baje sličnu basmu. Ta obajana vodica se tri dana pije i prska po kući kako bi se otklonila negativna energija svih koji namerno ili nesvesno bacaju uroke po tuđoj kući. Oni koji su posećivali baka Vuku tvrde da su neki poznanici istog dana kada su počeli izvođenje rituala sa obajanom vodicom, prestali da ih posećuju.

Baka Ikonija iz Klokočevca najčešće koristi bajalicu protiv uroka koja, kako kaže, nikome ne može da naškodi, a sigurno pomaže kod otklanjanja problema.


U desnu ruku uzme se britva, u levu tamjan, i dok se lagano dodiruju ponavlja se: "Crkni đavole, ti nemaš tamjan, ti nemaš nož, ja imam tamjan i imam nož, tamjanom te kadim, nožem te sečem, u vodi te gnječim. Voda se penuša a (kaže se ime onoga ko se brani od uroka), te više ne sluša. Ako ga je neko urekao, ako mu je neko presekao put, ako ga je neko omađijao, ako je neko na njega ljut, više nema uroka, slobodan mu je put, odvezala sam mađiju niko više nije ljut. (Ime), ostaje čist kao svet kad se kupa u sunčevom sjaju, (ime) ostaje čist kao bistra voda izvorska, (ime) ostaje čist kao bosiljak u prolećnom gaju, (ime) ostaje čist kao Sveta deva Marija nebeska..."

I beli luk, koji ima istoriju staru koliko i samo čovečanstvo, vrlo je uvažen u magiji i etnomedicini Vlaha. On je hrana, lek ali pre svega univerzalno sredstvo protiv svih zlih demona. Verni pratilac čoveka od njegovog rođenja pa do posle smrti.

Čen belog luka na čelu porodilje štiti i majku i novorođenče od uroka. Tokom života pouzdana je amajlija koja na putovanjima čuva od "razbojničkih" prepada đavola i nervoznih vila. Ali i od krvopija kada se noću prolazi pored groblja. Vlasi misle da beli luk i inače donosi dobro ukućanima pa nanizane vence kače o dovratak kuće. Sa leve strane on štiti od demona i donosi duhovni mir i sreću. Okačen sa desne strane vrata venac belog luka štiti dom od eventualnih neprijatelja iz okoline, sprečava svađe i obezbeđuje i materijalno blagostanje. Venac obešen u štali štiti životinje a u polju useve. I taj se metod preduzima kad god postoje nagoveštaji nekih bolesti, epidemija ili prirodnih nepogoda.

Nošen u džepu, čen belog luka može sprečiti mučninu i nesvesticu, a uz druge dodatke njegovi eterični mirisi vraćaju one koji padnu u trans, leči alkoholičare i epileptičare...
Najteže im je međutim, kažu vračare iz Timočke krajine, kada moraju da se bore protiv zla nanetog iz obreda same vlaške magije. Za njihov uspeh pozivaju se beskompromisne više sile. Ritual se izvodi na bilo kojem od nečistih mesta, u vodenici, kraj napuštene kuće ili na raskrsnici. A čini se bacaju sa devet raznih vrsta cveća i sa konjskom potkovicom. U gluvo doba noći vračara ćutke dolazi na odabrano mesto i pali ritualnu vatru. Ona mora goreti na zemlji, okružena kamenjem. Potpaljuje se od grančica bosiljka, suvarci koji će do jutra goreti mogu se prikupiti iz obližnje šume. Kada pripremljena sedne kraj ritualnog ognjišta, vračara uzima potkovicu i kali je dok izgovara bajalice. Sav dim koji se izdvaja usmerava se ka obešenom cveću.

Bajanje ne prestaje dok se svaka latica pripremljena za obred ne navlaži, a potom i osuši. Taj trenutak vračara strpljivo čeka satima. Kada je nanizano cveće dovoljno suvo da se od njega može napraviti prah, vračara je u stanju polutransa od udahnutog dima i opojnih mirisa, tada počinje drugi čin ritualnog monologa u kome vračara menjajući dramatično boju glasa glumi i kao razgovara sa silom koju je prethodnim bajanjem prizvala.


"Gvožđe iskovano!", uzvikne ona i potom još agresivnije odgovara: "Nisam gvožđe iskovano nego đavo zarobljen". Bez trunke straha očigledno u vrlo prisnoj vezi sa prizvanim demonom, vračara nastavlja: "Ako si đavo zarobljen da izađeš na suvo i odeš gde te šaljem. U srce (Merimi) da se uvučeš. Da (Merimu) tražiš od grada do grada, od sela do sela, od kuće do kuće, o d posla do posla, od puta do puta, od kreveta do kreveta, od stola do stola, a sa stola skoči u kašiku iz kašike (Merimi) u stomak. Potraži je ognjenim bičem, išibaj i poteraj meni da ne može stajati, da ne može sesti, da ne može spavati, da ne može jesti, da nema mira u svojoj kući dok do (ime onoga za koga se vraća, primera radi Milana) ne dođe. Očima će gledati, ustima govoriti, drugog neće naći". Tu napravi pauzu, a onda lukavo doda: "A ja ću ti dati za doručak jednu kokoš, za ručak jednu kokoš, za večeru jednu kokoš i punu tikvu vina".


Vračara kasnije žrtvuje kokoške ali čim završi ovaj verbalni deo rituala pokupi obajanu i izmrvljenu travu u teglicu i da je onome ko je mađiju naručio sa uputstvom da je tajno doturi do osobe kome su čini namenjene. "Malo trunja da sipaš voljenoj osobi u džep ali da mu ne bude neobično, stavi mu i pod jastuk i ispod mebla od kreveta na kome spava", kažu obično.

Kukavičje suze

U vlaškoj magiji postoje rituali uslovno rečeno "za svakodnevnu upotrebu". U njima se, pored ostalog, koristi i moć kukavice. Kada kukavica kuka treba se tiho prišunjati drvetu sa koga se ptica oglašava, odlomiti parče kore, probušiti ga i kroz rupu tiho progovoriti "Kao što ti kukavice kukaš tako da i (ime) kuka za mnom". Kada naiđe osoba koja joj se svidi, onaj ko ima relikviju s kukavičjeg drveta, treba da je pogleda kroz to parče kore pa će se kletva pred drvetom sigurno ispuniti. A ona, pored ljubavne, može biti korišćena i za poslovne, prijateljske i bilo koje druge odnose sa osobama koje nas okružuju i učestvuju u našim životima.

"Čuda vlaške magije" (4)

Moćne ljubavne čini
Piše: Jasna Jojić

Katancem se najlakše odvezuju i vezuju ljubavne čini. Milka D. iz Majdanpeka udala se čim je po uputstvu vračare završila ritual sa metlicom. Kada zatreba, brak se još lakše rastura.

Ako je verovati vračarama, u nizu problema koje muče ljude, najlakše je "rešavati" one ljubavne. Što zbog shvatanja koje je kod Vlaha o seksu i ljubavi, vekovima bilo slobodnije nego kod drugih naroda i nikada im taj resor nije bio tabu. Ali, više zbog obilja rituala, bajalica i amajlija koje se koriste u njihovoj ljubavnoj magiji.

Moralne norme uvrežene u staroj evropskoj tradiciji kod Vlaha su oduvek odudarale. Ljubomora, posesivnost ili kratkotrajna promena partnera nisu bile zlo zbog koga bi neko bio napastvovan sopstvenom grižom savesti ili postavljan na stub društvenog srama. Mladi su se u ranijim vremenima još od najranijeg detinjstva pripremali za polno sazrevanje i promena partnera u određenim granicama bila je čak vrlo poželjna. Zato je još čudnije što je ljubavna magija kod Vlaha najrazvijenija, a romantične bajalice skoro sve odreda imaju moć psihičkog vezivanja ljudi koje liči na opsesiju.

Najiskorišćeniji eksponat u ovim ritualima je katanac. Simbol nečega što se da zaboraviti i osloboditi. Iza njega slede med, kao bezopasno sredstvo koje lepi, ugljen koji u magiji simbolišu ono što pali i bosiljak koji svojim aromatičnim mirisima opija. Crveni ili beli konac, so, šećer i voda, iz kuće obavezni su za identifikaciju ličnosti u magiji, a dodaci na svu tu hrpu, naizgled besmisleno skupljenih predmeta, zavisi od pojedinačnog problema.

U selima Timočke krajine i danas živi veliki broj vračara i proročica i svaka od njih zna veliki broj bajalica koje podstiču zaljubljivanje i trajno vezivanje. Jače ljubavne čini bacaju se bajanjem u sobi usled čega vračara tri puta baja dok mete kuću. Po priči Milke D. iz Majdanpeka, ona je za muža dobila momka kojeg nije ni poznavala, ali joj se jako dopao na prvi pogled. I danas, nakon desetak godina, seća se kako joj je bilo smešno kada joj je vračara sa obližnjeg brda Krš bajala čisteći sobicu u svojoj oronuloj kućici od blata.
- Vračara je tri puta bajala dok mete po kući. Sakupljeno đubre iznosila bi napolje i bacala ga u onom pravcu gde je Lale živeo. Prekrstila se i tri puta ponovila basmu:

"Ne metem slamu, ne metem đubre, već metem sve mraviće, već metem sve stenice. Metlom ih pomeh, po Laleta poslah. Kada na njega naiđete da mi ga bockate, podbadate meni da ga otpravite. Mira nigde da nema, ni sa kim da ne prozbori dok se meni ne pojavi - seća se Milka.

Lale, prema kojem je usmerene ovaj ritual, postao je prava žrtva iznenadne strasti koja se u njemu rodila. Kako je već na prvom sastanku priznao Milki, patio je od kako je prvi put ugledao u holu bioskopa. Čežnja koja ga je opsedala bila je posledica nabacanih čini ali on to nije znao. Shvatio je da je zaljubljen i dao sve od sebe da se približi i uspostavi vezu sa Milkom. Naravno, veza se ostvarila munjevito i, kao i obično, završila se brakom. Tako, eto, ukoliko Milka nikada ne sakupi hrabrost da mu prizna šta je kao šiparica učinila, Lale nikada neće saznati kakvo ih je to čudo spojilo i odakle u njemu tolika potreba da joj još uvek, nakon dugog bračnog staža, udovoljava u svemu, poput do ušiju zaljubljenog pubertetlije.

Čuveni obred ljubavne vlaške magije počinje u svitanje. Vračara sa onim ko naručuje čini odlazi na potočić koji teče u pravcu istok-zapad i opkorači ga. Baje praćkajući strukom bosiljka po reci, a potom vodicu prska preko teglice sa medom. Med se kasnije daje osobi koju treba privući. Mažu se usne, trepavice i obrve, a ponekad i vrhovi prstiju kojima se voljena osoba dotiče. U bajalici treba naglasiti stihove: "Stavila mi na glavu mesec sjajni, na prsa blještavo sunce, na ramena dve zvezde Danice, na leđa ružu crvenu, po naručju i bedrima sitne zvezde, da ceo svet gleda u njih, a sa još većim žarom (ime onoga koji se privlači), da mu ne daju mira, ni kad leži, ni kad spava, ni kad priča, dok meni ne dođe, da sebi, srcu, olakša..."

Vlasi misle da ponekad ponešto iz onoga što je suđeno može i izostati. Tada ljudi treba da se obrate za pomoć ne bi li sledili svoju kob. Za tu priliku vlaške vračare koriste posebne rituale namenjene onima koji se do poznog životnog doba još nisu usrećili, oženili ili udali: "Motam tkanicu u smotuljak da se u crnog petla pretvori, da kroz odžak izleti, da ga kljunom u glavu kljucne, da ga tucne, da ga udari, da ga probudi, da mu mira ne da. Maramo, maramče u odžak te hitnuh, u petla te pretvorih sa čeličnim krilima i gvozdenim kljunom. Kada na mog suđenog naiđeš, kljunom ga čukni, krilima mlatni, kandžama ogrebi, iz sna ga probudi, k meni ga uputi, u snu da ga usnim, na javi da ga poznam".

Poznati ritual, za koji vlaške vračare kažu da ga svako može sam izvesti, radi se na Ivandan. Pre izlaska sunca odlazi se u berbu poljskog cveća. Od njega se oplete venac koji se prevuče niz nago telo i kroz njega se, po mogućstvu, svakodnevno gleda u voljenu osobu. Na Đurđevdan treba pripaziti na hranu. U prvi i poslednji zalogaj treba huknuti i sačuvati ih za ljubavni ritual. Uveče se, zajedno s ogledalcem i malo ivera, zalogaj stavi pod jastuk da bi se u snu, kažu, obavezno pojavio lik suđenika za brak.
Amajlije koje imaju dejstva, a ne moraju ih praviti i obajati vračare, u vlaškim selima izrađuju se od maslačka za devojke i od trave "muški raskov" za mladiće. Trava se ispresuje u hartiji, a potom se uvije u maramicu i nosi stalno uz sebe sa leve strane.

Među obredima ljubavne magije, u svim verovanjima, nezavisno sa kog geografskog podneblja niču, majstori magije posebno izdvajaju obrede opsedanja i obrede čini. I u vlaškoj ljubavnoj magiji, sa obronaka Timočke krajine, oni su najpopularniji, mada se tvrdi da oba imaju isti efekat. Kod osobe koja se začarava izazivaju neobična emotivna stanja, pad samopouzdanja, tugu i bol. Ljudi na koje je bačena ova magija iznenada menjaju navike i način života, a njihovi bližnji mogu primetiti i nagle promene njihovih karaktera.

Čuda vlaške magije (5)

Maleri za nevernike

Kada osete da je nečija veza rasturena ljudskom zlobom a ne voljom sudbine, vlaške vračare se ne libe da pomoću rituala spoje razdvojene ljubavnike ili supružnike.

Vlaška magija nije opterećena predrasudama o braku, složnoj porodici ili vernosti do smrti. Vračare iz Timočke krajine veruju da sudbina svakoga nosi sa sobom i niz ljubavnih zavrzlama koje čovek treba stoički da podnese jer, kako one kažu, "nikada se ne zna zašto je nešto dobro". Tako se vlaška vračara neće mnogo uplitati u nesreće drugih ukoliko pri pogledu u nečiji život ustanovi da su mu problemi "bogom dati", ali će se i te kako žustro prihvatiti posla ako je neverstvo supružnika ili zaljubljenih izazvano nekom drugom magijom i pod uticajem zlih ljudi.

Kod smetnji u porodici, kada se čini da je jedan od supružnika potpuno izgubio razum, pa ne dolazi kući, odlazi nekoj stranoj osobi ili u porodici pravi ršum, po receptima stare vlaške magije, uglavnom se dejstvuje obredom isterivanja zlog duha. Svejedno da li je zao duh pri tom naneo i fiziološke probleme, on se isteruje srpom i kučinom koja je oko njega obmotana. Kučina se zapali nad samom glavom onoga kome se baje i potom se nečastivi priziva sa "otpadniče, krvopijče, kostolomče, mesožderče".

Kada vračara misli da je zloduhu skrenula pažnju oštrim glasom, isteruje ga iz ušiju, iz usta, iz glave, iz creva, iz ruku i nogu obolelog (čije se ime sve vreme pominje u bajalici). Zloduha upućuje "u gustu goru telelesku, gde ima da se jede i da se pije i spava u medenoj ložici".

Kada se bajanje dovrši, gar koji se sakupio od izgorele kučine zamuti se sa malo vode i bolesnik treba da popije tri gutljaja. Ako se ritual vršio bez znanja obolelog, samo nad njegovom slikom ili delom odeće, onda onaj ko je raščinjavanje naručio nosi vodicu kući i obolelom podmetne da popije kroz kafu, crno vino ili neki tamni sok. Mada se žene obično posluže i time da obajanu tečnost zamese u neku ukusnu đakoniju kojoj, primera radi, njihov muž ili sin, opsednut nepoželjnom devojkom, ne može da odoli.
Od želje za mirom u kući, međutim, nisu imuni ni muškarci. Zato vlaška magija daje recept kojim se mogu poslužiti i prevareni muškarci. Za to im dobro dođe jaje od kukavice. Ako ga naruči od vračare, prisustvovaće ritualu u kome se kukavičje jaje izbuši iglicom na vrhu i potom duvanjem isprazni. U šuplju ljusku stavljaju se dlačice koje je ispod svog i pazuha svoje žene iseckao i doneo prevareni muž. Rupicu na jajetu vračara zalije voskom i da ga nesrećniku sa uputstvom da ga u gluvo doba noći odnese u neki skroviti deo njihovog stana ili ga sakrije u šupljini na zidu kuće.
A ukoliko bračni par zajednički poželi da se zaštiti od iskušenja neverstva, treba da pođu u potragu za vrlo retkim puževima blizancima koji nose dve slepljene kućice i za jednim slepim mišem. Vrhove njegovih krila treba pažljivo odseći (tako da miš može i dalje da leti) potom ih staviti u šupljine puževih kućica i zaliti ih voskom. Na vrhu kućica zagrejanom iglom probuše se dve rupice i kroz njih se provuče lančić kako bi se amajlija nosila oko vrata. Muškarci amajliju pripremaju tako što vrh desnog krila stavljaju u levu kućicu puža bliznaka, a žene obrnuto.

Ljudi koji su bili deo ovog rituala potvrdili su nam da on zaista donosi sreću u brak. Milica i Živojin Veljković iz okoline Negotina čak su ga i sami izveli i, kažu, ljubav i veselje ponovo vladaju njihovom kućom. Ali, ima i onih kojima ritual nije uspeo. Takvi slučajevi, kažu vlaške vračare, ukazuju da njihov brak nije bio sudbinski već iniciran činima jednog od supružnika ili magijom naručenom od najbližih u njihovim porodicama.

Desanka Perić, vračara, pomenula je i slučaj dvadesetosmogodišnjeg Velje iz okoline Bora, mladog i zdravog supružnika, sa tek tri godine bračnog staža. Velja je pao u apatiju i pod uticaj crnih misli. U njegovoj blizini živela je vračara Ljubinka koja je odmah znala šta mu se dešava. Prozrela je da se Velja venčao mladom i lepom Ivankom, doduše bez ikakve prisile, ali da je bračnim stazama pošao ipak protiv svoje sudbine.
- U sličnim situacijama svaka vlaška vračara dejstvuje isto. Ako se pojavi suđena osoba, neće prezati da rasturi brak da bi ubrzala razrešenje - rekla nam je Desanka. - Ali, ukoliko je nezadovoljstvo izazvano samo nesvesnim saznanjem da to nije prava stvar, ona će pokušati da brak dvoje mladih supružnika spase.

Jer, u suprotnom, kako kažu vračare, može se desiti da nesrećnici od tuge umru ili ih obuzme neka opaka bolest na telu. Ritual koji se preduzima u takvim situacijama vrlo je impresivan, čak i kada se samo pročita njegov opis. Po očevicima koji su ga pratili, kad se posmatra uživo deluje poput filma. A Velja koji ga je isprobao na sopstvenoj koži tvrdi: "Boga mi je i delotvoran".

Sličan obred koji je za paćenika Velju izvela Ljubinka poznat je po celoj Timočkoj krajini. Primarijus dr Petar Paunović zapisao je onaj koji potiče od Kate Jović iz Rajca. I ona je bajala sa dve stabljike trske i komadićem bele loze. Sekući ih sekirom na pragu sobe gde leži oboleli mladenac, baka Kata bi govorila:
"Ja ne sečem ovu trsku, već ja sečem moru koja (ime obolelog) mori. Sečem mori ruke, sečem mori noge, sečem mori glavu, sečem mori mozak, sečem mori telo, sečem mori srce".
Kada završi, Kata uzima prostirač na kome je ležao njen pacijent. Presavije ga i složi tako da se sva četiri kraja poklope jedan preko drugog na jednom mestu, a potom ih probode vretenom. Dok vrti vreteno, Kata dalje govori: "Ja ne vrtim ponjavu, nego vrtim moru, koja (ime pacijenta) mori. Vrtim mori ruke, vrtim mori noge, vrtim..."
Kada izvuče vreteno kroz nastalu rupu, sipa vodu da kapa u posudicu postavljenu ispod ponjave. Isti taj postupak Kata ponovi sa maramom koju je stavila na glavu pacijentu, ali je tu vodu sačuvala. Od te tečnosti nastaje lekovita vodica kojom ona malo poprska ruke obolelom, istrlja mu slepoočnice i da mu da malo popije. Ukoliko se ritual ponovi tri puta i za to vreme ne naiđe suđenica napaćenom supružniku, on ostaje u venčanom braku, ali sada u njemu zaista uživa.

ČUDA VLAŠKE MAGIJE (6)

Snaga mrvica hleba

Po zapisu etnologa Slavoljuba Gacovića
ritual ove vrste nazvan „Ku potula" izvodi se na stepeništu

Vraćanje čini je obavezan ritual vlaške magije. Jednostavnim obredom po receptu vračara iz Timočke Krajine skidaju se i mnoge bolesti izazvane ljubomorom i pohlepom drugih. Ponekad se u pomoć mora prizvati i sam đavo.

Sve magije koje je zapamtila naša civilizacija tvrde da je vraćanje čini srce bele magije. Kod Vlaha, koji u suštini ne prave ovu tradicionalnu razliku na dobro i zlo, rituali koji prate bajalice za vraćanje čini i dalje su samo način da se pomogne nesrećnoj osobi koja je došla po pomoć. Jer kroz skoro sve situacije kroz koje pojedinac prolazi u životu pokaže se da ono što je jednome dobro, drugome može biti zlo. Zato je vračarama s Timoka mnogo bitnije da li su čini rađene s namerom da čovek sebi donese sreću, bez obzira na to kako će ona uticati na druge iz okoline, ili neko namerno izaziva tuđu nesreću.

Ukoliko se tokom rituala utvrdi da su čini bacane namerno i da su još uvek vrlo jake, onda se, u zavisnosti od stepena pritiska na žrtvu, preduzimaju razni „lekoviti" odredi.

Nezavisno od toga šta se želi postići ritualom i kolika je njegova snaga, oni obično počinju bajanjem „za svaki slučaj". Suština te bajalice oseća se u stihu: „Ako su čini od ženske ruke, krv nek joj se toči i srce iskoči. Ako su od Gospoda Boga, u crna mora nek odu tamo da žive, tamo da konače ni za koga drugog da se ne kače". Jer vračare, bilo da rade same ili onome ko je došao po pomoć, ukazuju kako se vraćaju čini, ne žele da se po svaku cenu petljaju u sudbinu. Ako je nešto dato od Boga, čovek za to mora da plati i njihovo je jedino da na to upozore svog pacijenta i da eventualno ublaže nedaću.

S druge strane, završetkom bajalica koje prate rituale za vraćanje čini upućuje se na mesto gde odrađeni obredi treba da odu. Tim rečima nosi se poruka za viši svet i na samom kraju kaže se i ko ih odašilje. Taj „pečat" i „potpis", kao uostalom i na svakom drugom dokumentu koji potvrđuje ljudske akcije, iskazuju s basmama poput: „Preko svih međa, preko svih sela, preko svih voda, bajanje od mene a lek od Svete Marije, hitro do noći lek (ime opsednute osobe) da dođe".

Protiv uroka i lakših čini, međutim, čovek se uglavnom može vrlo lako odbraniti i sopstvenim autosugestivnim metodama. Dovoljno je da kada se ujutru probudi izgovori neku vrstu mantre u kojoj će nalaziti da je on dovoljno jak i da mu tuđe zle misli ili negativne sile ne mogu naškoditi. Ovo je, kažu vlaške vračare, valjano činiti i uveče pred spavanje jer mnogi baš to doba koriste za emitovanje negativnih misli. Pred sam san, ljudska svest je najpodložnija sugestijama. Ukoliko ih čovek daje sam sebi i u pozitivnom obliku, njegovi snovi biće proročki a sutrašnji dan uspešan. Ako propusti tu priliku, neće se sećati svojih snova i daće mogućnosti drugima, od kojih ga neki možda i mrze, da mu skroje i tu noć i život uopšte.

Uz ovu opreznost nije na odmet pridržavati se još jednog običaja stare magije iz Timočke Krajine. Nakon svakog obroka u kući, mrvice koje ostanu na trpezi treba sakupiti u šaku, staviti ih na sims od prozora ili terasu i tiho izgovoriti: „Ja ne hranim vrapca i goluba već brige i nesreću sa sebe daljem". Preko mrvica sve kletve koje nam je neko uputio odleteće zajedno s pticama koje smo nahranili.

Sve te jednostavne metode izuzetno su efikasne kao preventiva ili u slučaju da vam pojedini sam žele zlo. Čini međutim koje su naručene od psihičkih moćnika, poput vračara, hodža, Ciganki ili hermetista, mogu imati dalekosežnije posledice pa se protiv njih treba boriti jačim sredstvima.

To se pre svega mora raditi u situacijama kada je pojedinac meta jakih ljubavnih čini i obreda vezivanja jer oni utiču i na fiziološko stanje čovekovog organizma, na njegovu volju i fizičku snagu. A oni mogu doneti i niz malera na svim poljima.

Niža kategorija rituala za vraćanje čini zahteva da se određena basma tri puta izgovori a ako je činodejstvo toliko zlo, basma se mora izvesti devet puta.

U okolini Majdanpeka, kako je zabeležio etnolog Paun Durlić, obično se čini vraćaju ovako: „Nazad da se vratite, preko mene ne možete, sve čini, sve napratnice. Jer ja sam vas nožem isekla, metlom pomela, solju posolila, paprikom zapaprila, belim lukom zaljutila, mermerom okamenila. Iz (ime opčinjenog ili izmalerisanog) kuće otpravila. Iz kuće sa sofre, iz kašike, iz panice, iz zidova i kutova, nazad da se vratite, preko mene ne možete jer one čini prate, naprate a ja ih prebajem da im se vrate".

Ostali rituali komplikovaniji su i njihova sadržina je mnogo žešća. Oni se obično odnose na oslobađanje od nametnutih ljubavnih čini jer su te magijske radnje i kod slanja čini najčešće. Uz to, po mišljenju mnogih vračara, opsednutost nekom osobom uglavnom je posledica užasno jake psihičke moći. To može doneti velike nevolje pa čak smrt. Ne samo pojedincu na koga su bačene već i svima u njegovoj okolini. Zato su složeniji rituali sveobuhvatniji i ne preciziraju uvek ljubav. A mnogi odbranu stvaraju tako što se umesto vraćanja onome ko je jednu vrstu čini bacao dopremaju druge vrste kletvi.

Po zapisu etnologa Slavoljuba Gacovića ritual ove vrste nazvan „Ku potula" izvodi se na stepeništu. Na svaki stepenik, redom od prvog pa sve do kućnog praga, stavi se oblutak donet s reke. Vračara ga gazi levom nogom i vrteći levo-desno maše maramom na sve strane izgovarajući basmu: „Polako, polako, konju nad konjima, jednom se napregni celu carevinu da smiriš. Polako, polako, kao što smiruješ krave u stajama, ovce u oborima, pse u krtozima, ptice u gnezdima, ljude u selima, muževe u svojim krevetima, tako i (ime) da mririš„.

Bajalica se izgovara tri puta, a potom se na marami vežu tri čvora. Čini se na isti način bacaju svakodnevno na po jednom stepeniku tako da se do prvog utorka dođe i na sam prag kuće. A potom se bajanje s vezivanjem čvorova ponavlja ponovo u četvrtak i subotu.

Vračara kasnije maramu kojom je raščinjavala pokloni osobi za koju je radila. Uputi je da spava zabrađena maramom sve do sledećeg utorka do kada su čini razbijene.



Čudotvoran pasulj

Ono za šta se ne mora posećivati vračara, a po mnogima potiče iz vlaške magije, jesu laki obredi koji se izvode samostalno i brzo i efikasni su protiv neverstva. Oni se baziraju na prizivanju prirode i korišćenju njenih elemenata u zavođenju suprotnog pola a najpopularniji među njima jeste obred s pasuljem.
Vračanje s devet zrna pasulja i malo soli koje se preliju vodom a potom zamotaju u tri krpice, služi za vezivanje. Vezujući smotuljke oko sebe, prevarena žena izgovara: „Ne motam ovaj pasulj već motam mog dragana (ime)". Potom priđe ognjištu, tri puta dune u vatru i kaže: „Iz mene huka i mog (ime voljenog) muka. Kako pasulj puca tako srce (ime) za mnom kuca"..

PorukaPoslao: Uto Sep 05, 2006 7:15 pm • Naslov: Odgovoriti sa citatom
Čuda vlaške magije (7)

Magijske smicalice

Vlaška ljubavna magija pokriva sve raznolike čovekove želje

Ljubavna patnja može biti jaka do bola. Kada uhvati čovek je često toliko opsednut da strast zamenjuje željom da se osveti i primenjuje razne čini kako bi po svaku cenu kaznio nevernika ili osobu koja mu je povredila sujetu. Opsednutost je ponekad i simptom porodičnog prokletstva
Vlaška ljubavna magija raznolika po svom delovanju i načinu izvođenja, zapravo pokriva sve čovekove želje i težnje iz romantičnog resora života. Jer emocije iz tog stanja toliko su jake da skoro bezrezervno utiču i na sve ostale događaje ili stanja. Usled ljubavnog nezadovoljstva često se kao posledice sreću i problemi na poslu, finansijski krahovi, nemar ili nervoza prema sopstvenoj deci. I obrnuto, samo trunka sreće sa voljenom osobom dovoljna je da se kao nekim čudom sve nevolje iz života brišu. Smehom i zadovoljstvom rešavaju se čak i zdravstvene tegobe, čovek postaje jak i ni po jednom pitanju nema dilema.

Jačina osećanja ljubavi u odnosu među polovima međutim daje istu tu snagu i emocijama koje se rađaju kada je osoba povređena neuzvraćenom ljubavlju ili neverstvom. Povređena sujeta ili neuzvraćena ljubav mogu biti razlog i neodoljive žeđi za osvetom.

Venčanje začinjeno pakošću

- Ljubavna patnja jaka je do bola. Kada uhvati čovek je često toliko opsednut da sebi može navući i neku opaku boleštinu - reči su moćne vračare Desanke Perić. Iz patnje se rađa revolt a potom i snaga da se neverniku naudi po svaku cenu. Po to mnogo dolaze kod vračara ali to nisu uvek prava rešenja za velike probleme jer se kolo stalno širi a nesreća ide i kod onoga kome je namenjena i kod onoga ko je naručuje. Želja za osvetom zbog neuzvraćene ljubavi tada čak nadvladava i strast i želju da se sa voljenom osobom bude.

Rituali za tu priliku uglavnom podrazumevaju pakosti koje ostavljena osoba treba da odradi u vreme venčanja svoje bivše magijske smicalice mogu učiniti u bilo kojoj situaciji kada se novozaljubljeni par nađe zajedno.
Putem koji oni prolaze treba sa leve strane staviti nož a za desne korice. Kada prođu između dve zamke, oba rekvizita bace se u jamu a pri tom se izgovara basma: „Tek kada nož uđe u ove korice neka srce (ime) uđe u srce njenog novog dragana".

Ako se u prilikama osvete za nevernike međutim u pomoć pozove i jaka vračara, njen će obred, biti mnogo komplikovaniji a kletva teža. Ona će mesto na kom se pojavljuje srećni par obeležiti tako što će dva potpuno ista ključa ostaviti oko njih. Posle toga ključeve će vezati na suprotnim stranama i baciti u reku. Bar jedno od dvoje zaljubljenih jednostavno neće moći da ostvari seksualni kontakt i prema dragoj osobi gajiće sestrinska ili bratska osećanja. Kasnije dolazi do svađa, par se međusobno iritira a to na kraju obično rasturi brak.

„Sa đe skuje" prevedeno sa vlaškog znači otključati i pri tom se podrazumevaju razne potrebe odvezivanja ili odvajanja. U svojim zapisima primarijus dr Petar Paunović, direktor Zavoda za zaštitu zdravlja „Timok" se osvrtao za metodima lečenja fizioloških bolesti ali se pod istim nazivom javljaju i potrebe ljudi koji bi da se emocionalno, psihički ili duhovno odvoje od drugog čoveka ili nekog vančulnog bića.
Ova vrsta obreda koristi se pre svega kod razvezivanja ljubavnih čini, ali pošto se misli d su mnoge bolesti uzrokovane neprijateljstvom, zavišću, ljubomorom i tuđim besom, vlaške vračare isti ritual primenjuju i za lečenje raznih vrsta bolesti.

Ako se sumnja da je primera radi dete ostalo bez majke ali je od nje nasledilo neko prokletstvo onda se nađe neka zdrava žena koja dobrovoljno pristane da u magiji figurira kao nova majka Zajedno sa detetom njih dvoje se stave u obruč načinjen od pruta šipka. Prilikom rituala mora se poštovati tišina i ni dete ni nova majka ne smeju izgovoriti ni reč. Opkoljeni obručem oni zajedno hodaju do groba detetove biološke majke Na grobu dete se provuče kroz obruč, udari čelom o krst na humci pa kaže „Ti nisu više moja majka ja nisam više tvoje dete..." U grob se zakopa šipkov prut i obred se završava šetnjom do kuće.

Ovaj se ritual nekada koristi i ako je prava majka živa. Uglavnom kao preventiva jer se sumnja da kada su dete i majka rođeni istog ili bliskog datuma to može biti loš predznak po zdravlje oboje ili znak starog porodičnog prokletstva.

I on se obavlja uglavnom na groblju i pored obolelog i vračare za njega zovu zdravu osobu koja se bolesnome javila u snu ili je slučajno naišla dok se o obrede govorilo i kada se spremao.
Pre sunčevog izlaska njih troje se okupe na grobu nepoznate osobe. Pre toga ne treba ni jesti ni piti i sve vreme mora da se ćuti. Okrenuta prema istoku vračara u busagiju, (okove), stavlja po jednu nogu bolesnog i zdravog i to tako da se između nađe krst sa groba. Oko krsta se obavije crven konac a bolesnom oko vrata crn. Busagije se zaključaju i time se bolesnik uvede u svet mrtvih. Zdrava osoba treba d ga iz njega povuče i to čini kada bolestan izgovori „Vrati roba iz groba". Budući pobratim mu odgovori „Primam od Boga i Svetog Jovana, otkupljujem roba iz groba. Ustanite vi mrtvi d odemo mi živi". Tada se otključavaju okovi. Ritual se ponovi tri puta. Učesnici između sebe podele pogaču, pojedu po parče a ostatak zakopaju u grob. Isto učine sa vinom i vodom. Izljube se i odu kući. Nakon 40 dana vračara dođe i crven konac na grobu zamenila onim crnim sa vrata obolelog.

U bolestima čiji se koreni traže na emocionalnom ili psihičkom nivou, primenjuje se metod sa dva obruča. Pri tom se opet mora naći zdrava osoba koja će biti deo rituala sa obolelim. Žene kod Vlaha često pristaju na ove uloge i ne boje jer se smatra d ase time zaslužuje milost sudbine ili donosi poen kod Boga. Okovi koji mogu biti od savitljive grane ili još bolje metalnih žica, stave se oko ruku ili nogu. Na taj način dve osobe se spajaju i zaključava se odnos.

Tako spojeni na pragu kuće, oni slušaju vračaru koja izgovara basmu poput ove: „Otvaramo (ime) bolesnog, vadimo živog roba iz groba, odvajamo ga od ptice u gori, od ribe u vodi, od ljudi znanih i neznanih...". Okovi s tada naglo otvaraju a pacijent je slobodan od prethodne vezanosti, koliko god ona bila jaka. A obično jeste jer se uglavnom radi o moćnoj vlaškoj ljubavnoj opsesiji.

Čuda vlaške magije" ( 8 )

Kritično od Božića do Bogojavljenja

Vlaška magija uspešno skida čini koje nanose ciganske, muslimanske ili panamske i vudu bajalice. Najteže je boriti se protiv uroka koje bacaju same vlaške vračare

Vlaška magija je, po mišljenju stručnjaka, najjača do danas preživela magija u svetu. Rituali, obredi, recepti za spravljanje napitaka i amajlija koje mogu da pomognu čoveku, iz ove magije prastari su i potiču još iz paganskih vremena. Ali, kako se ispostavlja, izlaskom na teren po naseljima u Timočkoj krajini i istočnoj Srbiji, tamošnje vračare ih još uvek uspešno koriste. Pomažu ljudima otkrivajući im tajne sa posebnim osvrtom na to koliko zavist, pohlepa i posesivnost mogu da utiču na tok njihovog života.

- Svaki život predodređen je sudbinom - pričala nam je Desanka Perić, jedna od najpoznatijih vračara koja je živela u Boru. Uz pomoć negativnih osećanja, međutim, na tu sudbinu ponekad mogu uticati drugi. Sve se u životu iznenada okrene. Porodica se rasturi, deca se uzjogune, odlaze u neke sekte, drogiraju se, nailaze svađe i nevolje. Ali, to nije sve jer zlo vuče još veće zlo, pa onda iz kuće odlaze i pare, pa zdravlje i na kraju stradaju ljudi brzo.

E, to su, kaže Desanke Perić, krajnji simptomi da se nešto mora preduzeti. Vlaške vračare, pozvane da pomognu u svim ovim nevoljama, za svaki slučaj pogledaju nisu li one date od Boga, da čovek mora da ih proprati, namuči i pokaje se. Ako zrna kukuruza ili pasulja, bosiljak ili karte, i još mnogo rekvizita koje poznaje ova prastara magija, pokazuju da je u pitanju urok, vlaške vračare daju se na posao da skinu čini i razvežu magiju.

U zavisnosti od toga koliko su čini, uroci ili magijsko vezivanje jaki, određuje se i trajanje skidanja čini. Obično je u bezazlenijim situacijama potrebno samo dva do tri puta izvesti određeni ritual ili bajalicu. Čak i problem koji traje decenijama može, po kazivanju onih koji se nisu bojali da se za pomoć obrate vlaškoj magiji, da prođe za par dana. Mnogima je, međutim, od samih ljudi, ili zlih demona, naneseno veće zlo, pa je za njegovo poništavanje potrebno mnogo više vremena, truda vračare, ali i vere nesrećno omađijanog.

Želeći da potčine druge, da im naškode ili da skrenu tok sudbine, mnogi naručuju cigansku, tursku, južnoameričku, vudu ili panamsku i dominikansku magiju. Sve one imaju jake rituale i mogu delovati i na daljinu.

- Ljudi umru, a ne znaju da su bili žrtve negativnih sila - isticala je sada pokojna Desanka Perić. Kada su gladni, odu da potraže hranu, kad su bolesni, obrate se lekaru, ali kada su nesrećni, uglavnom ništa ne preduzimaju čekajući da to samo prođe. Zato je teranje čini i zla trnovit put. Dok se to radi s vremena na vreme, oseti se ponekad kao da se stvar još više pogoršava, a ima i jakih reakcija i njih preživljavaju i oni koji su iz zavisti, pohlepe ili posesivnosti naneli nevolje drugima, i oni koji su zatražili pomoć, ali i same vlaške vračare koje pomažu kod raščišćavanja. One rado prizivaju mrtve koji se nisu potpuno odvojili od ovog sveta, rano preminulu decu, vile i demone za koje se smatra da žive u istoj ravni sa ljudima, ali i jake demone koji gospodare prirodom, poput Vodenog duha Tartora, Velike majke Muma Paduri, Zmaja gospodara vatre Smeu, ali i demone bolesti Čumirol.

Sa njima se sastaju na skrovitim i zapuštenim mestima, i od njih traže pomoć pri izvođenju svojih rituala. Njih prizivaju, međutim, i kada rade samo bajalice ili spremaju amajlije za bacanje, skidanje ili vraćanje uroka. A ponekad iz zovu tek zato da bi sa njima malo proćaskale i preporučile da oni kontaktiraju neke druge ljude za koje vlaške vračare misle da to zaslužuju.

Zato vlaške vračare rado odaju tajnu kako svako može napraviti kontakt sa višom silom, probuditi u sebi uspavanu intuiciju koja bi im donela boljitak u životu. Posebnu pažnju tu imaju bića iz nekrštenih dana, koja se obično bude ritualima uz razne vrste sveća.

Mit kaže da nekršteni dani padaju u vreme od Božića do Bogojavljenja. Tih 12 dana zemlja je posebno "otvorena" za duše mrtvih koji izlaze iz svojih podzemnih svetova i borave u ovome. Prodiru iz duboke tmine i obično se nastane na kućnom pragu ili dovratku živih, a ponekad i na samom krovu njihovih kuća ili u dvorišnim bunarima. Zato je i dobro, tvrdi narod, pre izlaska iz doma, polaska na putovanje, pa čak i pre umivanja ili pijenja vode, svako jutro u ovom periodu očitati molitvu ili nekom bajalicom odvratiti zle sile.

U suprotnom, ljudi padaju pod uticaj raznih bića. Možda karakondžula koje umeju biti vrlo dosadne. One se pojavljuju uglavnom noću. Kod Srba to su muškarci, a kod Vlaha koji veruju da oni postoje, žene. Oba naroda ih međutim prepoznaju kao stvorenja sa svetlim buljavim očima i izduženim rukama. Dejstvuju do prvih petlova, pa u vreme nekrštenih dana nije preporučljivo putovati noću. Ako se u to doba ustreme na čoveka, uzjašu ga s leđa, teraju da čini razne neopreznosti, a najčešće da besomučno, kao u transu, igra do iznemoglosti.

Čuda vlaške magije (9)

Karakondžule odgovorne za šlog

U njoj su smešteni svi centri poimanja, mašte, intuicije i vančulni senzori
Taj se stadijum uglavnom završava bez težih posledica. Čovek uopšte i ne bude svestan šta mu se dogodilo. Jednostavno je postao napet, nervozan, pa i neuračunljiv. Baka Ikonija iz sela Klokočevac kod Majdanpeka tvrdi da su i stresovi ponekad delo karakondžula. Ljudi nakon njihovog prepada obično osećaju bolove po celoj desnoj strani tela i grčeve oko trbuha. Sve međutim prođe već za par dana i oni koji nisu upoznati sa tajnama vlaške mitologije nemaju pojma da su, primera radi, nakon povratka iz šume, dok su do kasnog sumraka brali pečurke, postali žrtve karakondžula.

Ponekad, međutim, karakondžule dejstvuju s leđa i samo sa leve strane. To može biti vrlo opasno i ostavlja strašnije posledice. Jer se leđa i posebno cela leva strana čovekovog tela (za razliku od desne koja je ovozemaljska i materijalna) smatraju htonskom, podzemnom i duhovnom. U njoj su smešteni svi centri poimanja, mašte, intuicije i vančulni senzori. Zato agresija karakondžula na nju može dovesti do ozbiljnih psihičkih poremećaja, paralize, pa i šloga. Naravno, ništa se od toga ne manifestuje u trenutku samog napada.

Karakondžula pronađe svoju žrtvu kako predano čupa travu oko svojih ruža, sedi u kancelariji ili upravlja teškim vozilom. Zaskoči je sa leve strane i kao pijavica neprimetno ulazi u njen dom. Čovek ne zna niti da ga je doskočio ljudskoliki demon, a još manje da mu je jedno vreme bio domaćin u sopstvenoj kući. Kažu Vlajnje „Gostiš ga dok ti opakost ne prođe".

Nekršteni dani nisu pogodni ni za rođenje ni za umiranje. Mrtve ni nakon 40 dana ne primaju na onaj svet, deca začeta u vreme od Božića do Bogojavljenja mogu postati živi vampiri, a rođeni za nekrštenih dana bolesni su i slabašni. Misli se da se svi takvi ljudi ubrzo i povampire.
Najbolji lek protiv karakondžula i drugih demona koji deluju u vreme nekrštenih dana su beli luk, kora hleba ili vratilo koje treba nositi sa sobom. Mada, kaže narod, karakondžule, za razliku od natprirodnih bića, reaguju i na grubosti. Za one ljude koji ih umeju ili ih (po prirodnoj nadarenosti) mogu osetiti u svojoj blizini, one nisu nikakav problem. Karakondžule, ljutite ali poražene, odlaze nakon sočnih psovki i pogrdnih reči na njihov račun.

Za vlaške vračare, kao i za stare Grke, epilepsija je sveta bolest i čoveku se može pomoći da savlada to stanje. Mnogi neuropsihijatri tvrde da je i poznati magijski trans epileptični napad.

Ono za šta se vlaška magija tradicionalno već više vekova smatra posebno moćnom je medicini i danas zagonetna bolest, epilepsija. Ne samo zbog toga što se tvrdi da su neke vračare zaista u mogućnosti da oteraju ovu bolest, koja i uzrokom i simptomima počiva na stabilnosti nerava. Već i zbog toga što se misli da i same Vlajnje koje padaju u trans ili granična stanja apatije i euforije, iz kojih najbolje predviđaju, preživljavaju epileptične trenutke.

Po kazivanju Radmile Novaković, za koju njeni pacijenti tvrde da se može izboriti sa ovom bolešću, epilepsija dolazi od samog Boga. Pri tom ona se ne izjašnjava da li je smatra zlim ili dobrim darom, ali tvrdi da se takvim napadima može ovladati. I da se sa zapamćenim iskustvom u kasnijem normalnom stanju učiniti i mnogo dobrog drugima. A ovo shvatanje ni za dlaku ne odudara od onog sačuvanog iz spisa najpoznatijih starogrčkih lekara.

I drevni antički učitelji su epilepsiju podvodili pod psihijatrijski termin „sveta bolest" od koje su bolovali neki poznati mudraci i proroci. U starom Rimu smatrali su je prstom božijim, pa su čak i zasedanja senata odlagali u vreme kada bi neko dobio epileptičan napad.

Koliko su takva uverenja prihvaćena u svetu, vidi se i po prvobitnom prevodu grčke reči epilepsija kao „nastup". Tek kasnije ona se sve češće vezuje za nešto materijalno, pad, pa otuda i narodni naziv „padavica". Prvi koji je pokušao da demistifikuje uzrok grčeva ovih bolesnika bio je Hipokrat (460-377 godine p.n.e.) On je u svom delu „O svetoj bolesti" negirao stav da je epilepsija izazvana višim silama tvrdeći da je njen izvor u čovečjem mozgu.

Etnolog Gordana Živković, koja decenijama proučava tradiciju Vlaha, pozabavila se predanjima o lečenju epilepsije u istočnoj Srbiji. U svom eseju na ovu temu kaže da padavičari početak napada prepoznaju osećajem da im neko ili nešto duva u glavu. Muče ih razne halucinacije i priviđenja i tada uz strahoviti vrisak padaju na mestu gde su se našli. Ubrzo nakon pada počinju da škrguću zubima, grče se a na ustima im se pojavljuje bela pena. Napad traje samo nekoliko minuta, ali nakon njega bolesnik je strašno iscrpljen. Kao da je danima bio prikovan za postelju.
Narod u Timočkoj krajini lek za epileptične napade tražio je pre svega u vračanju vrlo čudnim ritualima. I u melemima i u čajevima od bilja i trava od crnog i belog luka, kadulje, ivanjskog cveća, pelina, kopriva. I posebno odoljena, za koju na Timoku tvrde da je Vilina trava. Zbog toga se i misli da je omiljena pesma vila „Da zna majka šta je odoljen trava, nikad sina ne bi ukopala".

Za dijagnosticiranje stepena epilepsije, posebno kod dece epileptičara, koristi se grana divlje ruže, šipka. Kada padne dete treba izmeriti crvenim koncem i potom ubrati granu divlje ruže iste dužine. Ona se stavlja na pod, ispod kreveta epileptičara i tokom 40 dana zaliva se svakog dana toplom vodom. Ukoliko bi se nakon toga grančica smanjila, bio je to pouzdan znak da će dete ozdraviti.

Za prvu pomoć kod napada epilepsije koristila se kupka sa kučinom i nakon toga dugotrajno, uporno golicanje pacijenta. To, kažu, prene iz stanja transa i vrati ga u normalan materijalni svet. Bolesniku, tvrde vlaške vračare, pomaže i kriška lubenice kojom mu se trljaju usta.
Kasnije se preduzimaju i zdravstveni rituali sa životinjama. Za epileptičare se žrtvuju pas ili lastavica čijom se krvlju bolesnik poji. Daju mu se i pečena jaja od grlice ili obareno srce crne kokoške i šumskog ježa. Delotvorna je i slepoočna kost svinje zaklane na Božić. Kosti se nakon praznika naknadno dopeku za ritual, dok se ne pretvore u prah. Potom se pomešane u vodi daju bolesnom da ozdravi. Epileptičari se kade i nad spaljenim krilima slepog miša i sa upaljenom zmijskom košuljicom, dok jedu obrok spremljen od njenog srca.

Čuda vlaške magije (9)

Karakondžule odgovorne za šlog

U njoj su smešteni svi centri poimanja, mašte, intuicije i vančulni senzori
Taj se stadijum uglavnom završava bez težih posledica. Čovek uopšte i ne bude svestan šta mu se dogodilo. Jednostavno je postao napet, nervozan, pa i neuračunljiv. Baka Ikonija iz sela Klokočevac kod Majdanpeka tvrdi da su i stresovi ponekad delo karakondžula. Ljudi nakon njihovog prepada obično osećaju bolove po celoj desnoj strani tela i grčeve oko trbuha. Sve međutim prođe već za par dana i oni koji nisu upoznati sa tajnama vlaške mitologije nemaju pojma da su, primera radi, nakon povratka iz šume, dok su do kasnog sumraka brali pečurke, postali žrtve karakondžula.

Ponekad, međutim, karakondžule dejstvuju s leđa i samo sa leve strane. To može biti vrlo opasno i ostavlja strašnije posledice. Jer se leđa i posebno cela leva strana čovekovog tela (za razliku od desne koja je ovozemaljska i materijalna) smatraju htonskom, podzemnom i duhovnom. U njoj su smešteni svi centri poimanja, mašte, intuicije i vančulni senzori. Zato agresija karakondžula na nju može dovesti do ozbiljnih psihičkih poremećaja, paralize, pa i šloga. Naravno, ništa se od toga ne manifestuje u trenutku samog napada.

Karakondžula pronađe svoju žrtvu kako predano čupa travu oko svojih ruža, sedi u kancelariji ili upravlja teškim vozilom. Zaskoči je sa leve strane i kao pijavica neprimetno ulazi u njen dom. Čovek ne zna niti da ga je doskočio ljudskoliki demon, a još manje da mu je jedno vreme bio domaćin u sopstvenoj kući. Kažu Vlajnje „Gostiš ga dok ti opakost ne prođe".

Nekršteni dani nisu pogodni ni za rođenje ni za umiranje. Mrtve ni nakon 40 dana ne primaju na onaj svet, deca začeta u vreme od Božića do Bogojavljenja mogu postati živi vampiri, a rođeni za nekrštenih dana bolesni su i slabašni. Misli se da se svi takvi ljudi ubrzo i povampire.
Najbolji lek protiv karakondžula i drugih demona koji deluju u vreme nekrštenih dana su beli luk, kora hleba ili vratilo koje treba nositi sa sobom. Mada, kaže narod, karakondžule, za razliku od natprirodnih bića, reaguju i na grubosti. Za one ljude koji ih umeju ili ih (po prirodnoj nadarenosti) mogu osetiti u svojoj blizini, one nisu nikakav problem. Karakondžule, ljutite ali poražene, odlaze nakon sočnih psovki i pogrdnih reči na njihov račun.

Za vlaške vračare, kao i za stare Grke, epilepsija je sveta bolest i čoveku se može pomoći da savlada to stanje. Mnogi neuropsihijatri tvrde da je i poznati magijski trans epileptični napad.

Ono za šta se vlaška magija tradicionalno već više vekova smatra posebno moćnom je medicini i danas zagonetna bolest, epilepsija. Ne samo zbog toga što se tvrdi da su neke vračare zaista u mogućnosti da oteraju ovu bolest, koja i uzrokom i simptomima počiva na stabilnosti nerava. Već i zbog toga što se misli da i same Vlajnje koje padaju u trans ili granična stanja apatije i euforije, iz kojih najbolje predviđaju, preživljavaju epileptične trenutke.

Po kazivanju Radmile Novaković, za koju njeni pacijenti tvrde da se može izboriti sa ovom bolešću, epilepsija dolazi od samog Boga. Pri tom ona se ne izjašnjava da li je smatra zlim ili dobrim darom, ali tvrdi da se takvim napadima može ovladati. I da se sa zapamćenim iskustvom u kasnijem normalnom stanju učiniti i mnogo dobrog drugima. A ovo shvatanje ni za dlaku ne odudara od onog sačuvanog iz spisa najpoznatijih starogrčkih lekara.

I drevni antički učitelji su epilepsiju podvodili pod psihijatrijski termin „sveta bolest" od koje su bolovali neki poznati mudraci i proroci. U starom Rimu smatrali su je prstom božijim, pa su čak i zasedanja senata odlagali u vreme kada bi neko dobio epileptičan napad.

Koliko su takva uverenja prihvaćena u svetu, vidi se i po prvobitnom prevodu grčke reči epilepsija kao „nastup". Tek kasnije ona se sve češće vezuje za nešto materijalno, pad, pa otuda i narodni naziv „padavica". Prvi koji je pokušao da demistifikuje uzrok grčeva ovih bolesnika bio je Hipokrat (460-377 godine p.n.e.) On je u svom delu „O svetoj bolesti" negirao stav da je epilepsija izazvana višim silama tvrdeći da je njen izvor u čovečjem mozgu.

Etnolog Gordana Živković, koja decenijama proučava tradiciju Vlaha, pozabavila se predanjima o lečenju epilepsije u istočnoj Srbiji. U svom eseju na ovu temu kaže da padavičari početak napada prepoznaju osećajem da im neko ili nešto duva u glavu. Muče ih razne halucinacije i priviđenja i tada uz strahoviti vrisak padaju na mestu gde su se našli. Ubrzo nakon pada počinju da škrguću zubima, grče se a na ustima im se pojavljuje bela pena. Napad traje samo nekoliko minuta, ali nakon njega bolesnik je strašno iscrpljen. Kao da je danima bio prikovan za postelju.
Narod u Timočkoj krajini lek za epileptične napade tražio je pre svega u vračanju vrlo čudnim ritualima. I u melemima i u čajevima od bilja i trava od crnog i belog luka, kadulje, ivanjskog cveća, pelina, kopriva. I posebno odoljena, za koju na Timoku tvrde da je Vilina trava. Zbog toga se i misli da je omiljena pesma vila „Da zna majka šta je odoljen trava, nikad sina ne bi ukopala".

Za dijagnosticiranje stepena epilepsije, posebno kod dece epileptičara, koristi se grana divlje ruže, šipka. Kada padne dete treba izmeriti crvenim koncem i potom ubrati granu divlje ruže iste dužine. Ona se stavlja na pod, ispod kreveta epileptičara i tokom 40 dana zaliva se svakog dana toplom vodom. Ukoliko bi se nakon toga grančica smanjila, bio je to pouzdan znak da će dete ozdraviti.

Za prvu pomoć kod napada epilepsije koristila se kupka sa kučinom i nakon toga dugotrajno, uporno golicanje pacijenta. To, kažu, prene iz stanja transa i vrati ga u normalan materijalni svet. Bolesniku, tvrde vlaške vračare, pomaže i kriška lubenice kojom mu se trljaju usta.
Kasnije se preduzimaju i zdravstveni rituali sa životinjama. Za epileptičare se žrtvuju pas ili lastavica čijom se krvlju bolesnik poji. Daju mu se i pečena jaja od grlice ili obareno srce crne kokoške i šumskog ježa. Delotvorna je i slepoočna kost svinje zaklane na Božić. Kosti se nakon praznika naknadno dopeku za ritual, dok se ne pretvore u prah. Potom se pomešane u vodi daju bolesnom da ozdravi. Epileptičari se kade i nad spaljenim krilima slepog miša i sa upaljenom zmijskom košuljicom, dok jedu obrok spremljen od njenog srca.

Čuda vlaške magije (10)

Amajlija za zaštitu beba

Najpoznatiji rituali za lečenje epilepsije su ipak takozvana označena mesta. To je po verovanju Vlaha bilo koji prostor gde bolesniku tokom napada, padne glava. Ono se obeleži krugom bele ili crvene boje i kada epileptičar ustane tu se zarije osvešćena motičica ili lopata.

Zemlja u krugu se prekopa i kada se u njoj nađe neka bubica, glista ili bar komad ugljena, dobijen je znak da se sa obredom nastavi dalje. Bubicu treba zapaliti, ugljen stucati. Prah ili gar pomešati sa vodom i poprskati pa čak i zapojiti bolesnika.

Neke vračare na tom mestu zakopavaju i kocku šećera ili bolesnome iznad glave zakuju gvozdeni ekser, a potom mu telo tri puta okrenu tako da mu se ekser nađe pored nogu. To je takozvano okretanje ili zbunjivanje sudbine ili inače vrlo često korišćeno zavaravanje demona u vlaškoj magiji.

Kao preventiva za epilepsiju, ukoliko je u porodici već bilo slučajeva bolesti, novorođenčetu se desetog dana po rođenju pravi amajlija. Tada se obavi i dečje krštenje.

Pravi se veliko slavlje kome obavezno prisustvuje i zdrav desetogodišnjak. Veći dečak treba bebi da odseče pramen kose, a potom i nokte i to prvo sa palca desne ruke i leve noge, a onda sa palca leve ruke i desne noge.

Sve to se savije u zamotuljak i ušiva u odeću. Majka, a i samo dete kada odraste, mora voditi računa da amajlija uvek bude uz njega.

Kosa i nokti su, inače, po verovanju Vlaha, jedine materije koje ne trule. One prate čoveka i do onog sveta i sačuvaće ga od epilepsije.

Za epilepsiju se tvrdi da je bogom dana i zato što se sumnja da slične napade dobijaju i Rusalje - Vlajne koje padaju u trans. Kao i mnogi druidi, šamani i magovi iz drugih kultura, Vlajne se često nalaze u stanju drhtavice iz koje prelaze u potpunu nesvest.

Kada se povrate ne sećaju se ničega ali ljudi koji su im tokom transa bili blizu, kažu da one za to vreme predviđaju budućnost i da su sposobne da komuniciraju sa mrtvima.

Ovi napadi obično spopadaju samo žene koje su i inače odabrane da se bave magijom. I obično ih snađu u dane mladog ili punog Meseca, na velike praznike svetaca, i obavezno na Duhove pred Svetu Trojicu.

Ako je ovaj stav mnogih svetskih etnologa, koji je u svojoj knjizi "Ritualni trans" naveo Dragoslav Antonijević, tačan, onda se epilepsiji zaista može pridodati prefiks sveti, baš kao što to mnogi čine kad govore o čuvenom vlaškom rusaljskom transu.

"Čuda vlaške magije" (11)

Kako žene vezuju muškarce

U ovako tešku situaciju muškarca dovodi žena, koja uz pomoć vračare baca čini (zbog posesivnosti, strašne ljubomore ili osvete) i vezuje svog muža ili ljubavnika", piše Zorica Divac i navodi reči jedne svoje sagovornice iz Gamzigradske banje kod Zaječara. "Mog prijatelja je ljubavnica vezala gvožđem, kako je ne bi varao sa svojom suprugom. Čovek se čak i šlogirao. Nijedan lekar nije mogao da mu pomogne. Tek kad je saznao za magiju, ljubavnica ga je, pod pretnjom, odvezala i on se oporavio".

Postoje i primeri kada žena vezuje svog muža da bi dobila slobodu za raznovrsniji ljubavni život. I to obično obave vlaške vračare koje, za razliku od drugih, ovu vrstu čini ne nazivaju crnomagijaškom. One ne boluju od takvih predrasuda, jer smatraju sebe pozvanima da pomognu svakome ko im se obrati za pomoć.

Svoje psihičke moći Vlajne za ove potrebe upotpunjuju raznim korisnim rekvizitima poput konca, igle, biljaka, ljudske krvi, pepela, balege. Bitni brojevi u bajalicama koje izgovaraju dok vračaju su trojka - simbol seksa, sedmica - broj ljubavi i devetka, - kontakt sa višim zlim silama. Od boja se koriste crna koja upija i crvena koja ograničava, svejedno, štiti li od upada pozitivne ili negativne energije. Izbegavaju samo zelenu koja oslobađa.
Blaži oblik vezanosti muškarac može da doživi i ukoliko je bio žrtva zanimljivog magijskog rituala sa prstenom. Po zapisu dr Aleksandra Nicić i dr Jovan Protić, žena sa kojom ima seksualni odnos, pogleda ga dok spava kroz prsten zamočen u menstrualnu krv. Muškarac nakon toga oseća stalnu potrebu za njom, žiganje i trnjenje ispod pleksusa. Razvezivanje se vrši na kućnom pragu kada vračara muškarcu veže noge konopcem i onda ih munjevitim pokretom razveže.

Vlaška magija jedna je od retkih, kažu, koja vezuje i na daljinu. Kada ošacuju muškarca koga žele, a sa njim još uvek nisu stupile u fizički kontakt, žene u Rudnoj Glavi služe se obredom sa crnim koncem. Sačeka se da željeni naiđe i dok skoncentrisano gleda u njega, na koncu vezuje devet čvorova uz određenu basmu.

Najjače dejstvo među rekvizitima za izazivanje impotencije, međutim, imaju predmet uzeti sa pokojnika. To su maramica na kojoj se sakupljala izlučina iz usta umrlog u periodu između smrti i ukopa, prsten sa njegove ruke, igla i konac. Do njih se teško dolazi jer pokojnika rodbina budno čuva, baš zbog moguće zloupotrebe njegovog energetskog stanja za "nečiste" radnje. Ali se vračare, vođene domišljatošću, ipak snađu. Ušunjaju se i neprimetno u odelo umirućeg zabodu špenadlu. Vade je kada bolesnik umre i još dugo nakon toga koriste je za obrede. Ženi koja bi da veže ljubavnika vračara da iglu i ova treba da svog dragana bocne u stražnjicu i to u trenutku orgazma kada on tu bol neće osetiti. Mađija, kažu, počinje odmah da deluje a da žrtva kasnije ne zna da objasni šta joj se to tako neobično desilo i kada je to "vezana". Bez tog podatka, međutim, retko da ga koja vračara može osloboditi pritiska.

Najupornije vračare za odvezivanje muškaraca traže pomoć i od svete deve Marije. Ipak su im za svaki slučaj pri ruci i užarci kojima započinju obred, gvozdeni nož da iseku vezu, tamjan da oteraju zle demone i beli luk da spreči dela. Vračare se trude da otkriju bar neki detalj o osobi koja je čini naručila i potom nesrećnika nateraju da pođe u potragu za njom. To je uglavnom badava posao, pa se muškarci često služe pretnjama ili silom prema partnerki za koju sumnjaju da ih je vezala. Tada može doći čak i do tragedija.

Po zapisu Zorice Divac, jedan mladić je često posećivao stariju žiteljku sela Šarbanovac kod Bora. Nakon izvesnog vremena shvatio je da je opčinjen. Nije mogao da opšti ni sa jednom drugom ženom iako su one bile i mlađe i lepše. Tek nakon teških batina, baba je priznala da je vezivne čini zaista napravila i beleg odavno bacila u baru. Jadnik ju je ubio i nakon toga završio u zatvoru. Ali se njegova muškost, nažalost, ni tada nije povratila.

~~~~~~

I deca "običnih" roditelja mogu biti vrlo vidovita. Za prepoznavanje postoje pouzdani znaci poput boje posteljice. Njihove moći, ako se sačuvaju od demona Babica, mogu izuzetno ojačati kada odrastu. Pupčana vrpca jedna je od najjačih amajlija koja rasteruje zlo.

Od običaja kojih se pre i nakon rođenja bebe pridržavaju roditelji zavisi, kako kažu vračare s Timoka, ceo daljni tok života. Ne samo mališana, kasnije odraslog čoveka, već posredno i čitave zajednice. Jer, iako se to retko dešava, Suđenice, tri demona sudbine u koje veruju Vlasi, određuju čovekovu kob, a nekada su prinuđene da detetovu sudbinu vežu za neke predznake ili okolnosti pod kojima je rođeno. Na taj način nekim bebama se priznaje da su od Boga date, posebno obdarene, i da su dobile moć da vladaju mislima i osećanjima svoje okoline.

Ako se takvom daru pridruži loš uticaj zlih demona Babića, onda dete postaje psihički prejako i opasnost za celu zajednicu. Ona se, međutim, obično otkriju prekasno. Jer zli demoni deluju prikriveno. Njihovi uticaji uopšte se ne prepoznaju u životu deteta, ne održavaju se direktno ni na njegovo zdravlje, ni na život. U tim slučajevima novorođenče, po verovanju Vlaha, dobija posebno svojstva na koja roditelji ne obraćaju pažnju, a dete se sa njima, kad malo odraste, služi bez sopstvene svesti. Ne kontrolišući ih, tim moćima može čak i da naškodi drugima.

ČUDA VLAŠKE MAGIJE (12)

Moći pupčane vrpce

Na njoj su tri kapi krvi - jedna od majke, druga od oca i treća od samog novorođenčeta

O ovim pojavama piše i etnolog Petar Vlahović. „Tradicija u istočnoj Srbiji kaže da je dete sve dok se nalazi u majčinoj utrobi, anđeo. Ljudski lik dobija tek po rođenju. Ali, ako na svet izađe obavijeno košuljicom koja ga je hranila u stomaku, to je znak da je novorođenče sa sobom na ovaj svet ponelo i neka natprirodna svojstva. Dete koje se rodi u crvenoj košuljici donosi sreću sebi i okolini ili ima urokljive oči iz kojih izbija njegova unutrašnja moć. U suprotnom, dete je povuklo svojstva veštice i mogućnost da menja oblike i druga zla bića".

Ali, nezavisno od boje, deca rođena sa posteljicom, tvrde Vlasi, po pravilu su vidovita i nijedna im viša sila ne može nauditi. Posteljica ili placenta, sama po sebi, je čudo. Zato su majke ovog kraja, čak i u vreme dok su se porađale po kućama i po štali, oba vezno čuvale i sušile svaki delić koji bi pronašle. Kasnije bi je darivale detetu kao totem ili amajliju protiv nesreće.

Slično sa čak i danas postupa i sa pupčanom vrpcom. Pošto otpadanje vrpce koja ih je tokom trudnoće vezivala za porod, uglavnom kontrolišu majke po izlasku iz bolnice, vlaške vračare preporučuju da se ona obavezno sačuva. Nakon otpadanja sa dečjeg pupka vrpcu treba uvezati u čvor ili zajedno sa pramenom dečje kose, čuvati zalivenu voskom.
Pupčana vrpca dobro štiti i ušivena u dečju odeću ili ostavljena u medaljon od koga se nikako ne valja odvajati. Čak i kad odrastu pupčana vrpca čuva ljude od svih malera i nesreća, veruju Vlasi. Ona je do te mere jaka amajlija da im sudbina ne dozvoljava da naiđu na mesto gde su moćne vračare prosule tuđe bolesti ili odakle vrebaju zle sile.

- Ovako jaka vera u pupčanu vrpcu pravda se obrazloženjem da ona nosi umnogostručenu energiju. Na njoj su tri kapi krvi - jedna od majke, drugi od oca i treća od samog novorođenčeta. Kada se ona sasuše, sa sobom ponesu sva moć ova tri života. Zato na vrpcu treba strogo paziti da se ne zagubi, jer će se tako zagubiti i čovekova dobra sreća. A tada će nesrećan lutati ne znajući šta će sa svojim životom. Menjaće poslove, žene, loše će se slagati sa svojim najbližima i biće usamljen - govorila je Desanka Perić, vračara iz Bora, koja je često pomagala ljudima izvodeći rituale sa statuama tri devojke koje liče na svetu devu Mariju.

Ova verovanja po kojima čak ni Suđenice ne mogu da utiču na sve okolnosti, niti da ih predvide, vezuje se za stav o usudu. A on kaže da za rođenje postoje srećni i nesrećni dani i da sudbina čoveka zavisi i od toga. Najbolje prolaze oni rođeni u subotu i nedelju koji po prirodi imaju moć da upoznaju ili ovladaju natprirodnim silama.

Momenat u životu čoveka, samo nešto malo manje bitniji od rođenja i prvih 40 dana života, kod Vlaha je krštenje deteta. I za njega su vezana mnoga verovanja praćena zanimljivim obredima. Krštenje se kod Vlaha izvodi nezavisno od hrišćanskog krštenja u crkvi na koji pripadnici ove nacije idu obavezno. Ali posle obreda kod sveštenika, koji garantuje da detetova duša posle smrti neće lutati sa nekrštenima, te da mu se ime neće zatreti jer je registrovano i pred ljudima i pred Bogom i u knjizi Jovana Krstitelja, izvodi se i tradicionalni obred.

U njemu obavezno učestvuje i kum koji detetu određuje ime i zadužen je da prati važan ritual prvog šišanja. Šuplji kolač koji on donosi stavlja se detetu na vrh glave. Kroz rupu oblog kolača provlači se po jedan pramen uzet sa temena i čela deteta i iznad desnog, pa potom i levog uha. Prilikom odsecanja pramenova javno se saopštava ime deteta koje su do tada znali samo kum i sveštenik.

Po saznanjima Petra Vlahovića, etnologa, ovaj kolač sa kosom, stavlja se na jabuku i simbolično nastavlja tradiciju prinošenja žrtve precima kojima se u kulturi vlaškog etnosa pridaje velika čast. Krštenjem i svetim šišanjem detetu se obezbeđuje dobro zdravlje, ali ukoliko dobro zdravlje, ali ukoliko se u detinjstvu pokažu znaci neke bolesti, pristupa se ponovnom ritualu u kome se kum bira nasumice.

"Čuda vlaške magije" (13)

Žrtva za spasenje

Cvet lešnik čuva muškarce u uniformi.
Čaura lešnika popunjena s malo nastruganog zlata i travkama može doneti i bogatstvo

Leska je uz hrast i koprivu - gromovnikova biljka, reći će Vlasi. Leskovi krstovi ostavljaju se po savetima vlaških vračara da štite useve od grada. Od ovog drveta i danas se pravi koledarski štap, a od grane leske teše se i štap za pomene ili se pale vatre za one koji su umrli bez sveće.

- Verujemo da svetlo koje daju goruća leska, burjan, loza i šljiva na Vavedenje i Đurđevdan mogu da osvetle put onima koji su preminuli iznenada, pa se njihova duša teško snalazi na onom svetu - kaže Desanka Perić, ističući da se za paljenje ovih vatri granje ne sme dovoziti na kolima ili životinjama, već ga mora doneti isključivo čovek, noseći ga na rukama ili leđima...

Ali, iza ovih škrtih podataka koje će o leski ispričati svaka vlaška vračara krije se potreba da se zamaskira mnogo važnija priča o leski, kao vekovima staroj amajliji, koja je mnogima spasila život i ostvarila neverovatne želje. One je taje, ali ne iz zlobe.

Ta se priča retko može čuti jer se veruje da će prevelika popularnost oduzeti moć ovoj, kako kažu, od samog boga datoj mađiji. A uz to podgreva maštu mnogih doseljenika i Roma koji, čak i danas, za leskinu amajliju nude mnogo novaca, verujući da će pomoću nje moći da bez problema otvore svaku bravu ili katanac.

Ipak, etnolog Paun Durlić iz Majdanpeka, inače strasni sakupljač podataka o vlaškoj tradiciji, izmamio je ceo ritual i obelodanio zašto stablo leske kod Vlaha prati pridev božansko.

Sve je, čini se, počelo od verovanja da čak i zmija koja se ničega ne boji i sve joj se može, preza od leske. U Timočkoj krajini svi bi se mogli zakleti da nikada nisu videli zmiju kako sklupčana boravi pored ove biljke, a ne može se ni pomisliti da bi se uz nju uspuzala, kaže Durlić. Tako je štap leske od vajkada korišćen kao verni pratilac pastira i drugih namernika po šumama i poljima. A potom se narod dosetio da tako veliku moć ove biljke može iskoristiti i za sebe, pa je od viših sila zatražio pomoć za pravljenje čudotvorne zaštite.

Leska po verovanju ima crveni - muški i roze - ženski cvet. Oni opadaju samo jednom u toku godine, na Đurđevdan, u ponoć, i to munjevito, u samo jednom trenutku. Najvažniji i najteži detalj ovog rituala "la jarba fjeruluj" (gvozdena trava) je uhvatiti taj momenat i cvet koji otpada zadržati u belom čaršavu.

Kasnije je lako i od skora se u ovom ritualu iskušavaju mnogi. Nekada davno, međutim, "jarba fjeruluj" bio je verovatno jedini ritual u vlaškoj magiji koji je vodio isključivo muškarac (naravno, i tada na nagovor i po uputstvima vlaške vračare).

- Muškarac je danima pre Đurđevdana obilazio okolinu tražeći pristupačno mesto da uhvati cvet leske kada se sam otrgne, ali pre nego što dotakne zemlju. Ispod stabla bi postavljao beli komad platna natopljen voskom - priča etnolog Paun Durlić. - Sa sobom je morao da ponese i malu čauru sa poklopcem izrađenu od brekinje. Nju je prethodna tri dana i noći držao u posudi sa svetom vodicom donetom iz tri manastira.

Za ovaj svečani čin muškarac je morao, baš kao i kada vračare dejstvuju, da bude okupan, u potpuno čistoj beloj odeći i da se suzdržava od seksualnih odnosa. Kada na Đurđevdan stane pod lesku, mora lagano skinuti sve sa sebe, a potom licem okrenutim prema istoku da zažmuri i između ruku razapne platno. Tačno u ponoć vazduh zatitra od laganog pada leskinog cveta. Muškarac nad njim hitro mora sklopiti platno, kaže Durlić, a potom se, ne ispuštajući ga, ponovo treba obući i bez reči vratiti u kuću.

Tokom puta cvet se u platnu pretvori u figuru deteta. Crveni podseća na dečka, a roze dobije obrise tela devojčice. U blizini kuće, pod nekim drvetom, platno se otvori i pod mesečinom se proveri koja je figura. Cvet koji asocira na muškarca stavlja se u već pripremljenu čauru i amajlija je gotova. Onaj drugi muškarcu ne može da posluži u odbrani od nasilja, pa ga je ovaj unosio u kuću i darivao nekoj ženi.

I danas se tvrdi da je ženski cvet leske od velike pomoći nerotkinjama i ženskoj magiji uopšte. A muški u čauri štiti od vatrenog oružja, noža, sablje... svega što zasvetli kao munja ili puca kao grom. U ratu ili vojsci muškarci čauru moraju nositi uz samo telo. Samo u slučaju opasnosti čaura se može i otvoriti i usmeriti da deluje u pravcu odakle ona dolazi. Ispitanici Pauna Durlića kunu se da je i tada njen efekat zaštite neverovatan, baš kao i kod pokušaja da se otvore katanci ili bilo koje druge brave i okovi.

"Jarba fjeruluj" gubi svoju moć ako se njome počini neki zločin ili prevara, kada se unese u crkvu ili se ne skida prilikom vođenja ljubavi.

Ako opstane, amajlija se pred kraj života predaje u amanet nasledniku.

Druga vrsta zaštite od drveta leske pravi se na Preobraženje i danas je mnogo popularnija, jer je ova amajlija lakša za izradu. Onaj ko je priprema treba posle ponoći, ali pre prvih petlova, da ode do prve leske i tamo ubere plod sa tri lešnika. Mora biti nag, a malo kasnije treba da ubere i rascvetalu paprat, koju je ranije već pronašao u blizini. Kada se vrati kući, popodne od tri ubrana izabere najlepši lešnik i sedeći na kućnom pragu pravi amajliju.



Prokletstvo

Amajlija od cveta leske, ni ona koja štiti uniformisane, ni ona koja se pravi u ljusci sa malo zlata, ne sme se prodavati. Kažu, kada je neki čovek iz Gornjana podlegao navaljivanju dosadnog Ciganina i pristao da za veliki novac zameni amajliju od cveta leske, iz čaure je izbila jaka bela svetlost preteći da ga sprži. Otuda, valjda, i strah da se o samoj amajliji čak ne sme ni govoriti izvan kruga najbližih.
- Leska se, inače, smatra i zaštitom pokojnika i duše uopšte, pa se od njenih grana pravi i sveta vatra koja treba da osvetli i onaj drugi svet - kaže etnolog Paun Durlić.

"Čuda vlaške magije" (14)

Moć biljnih venčića
Piše: Jasna Jojić

Najdelotvorniji lekovi i čini prave se od biljaka ubranih na Svetog Jovana. Magija na praznik Preobraženja može zaista izmeniti život. U istočnoj Srbiji ljudi bilje beru uglavnom na praznike.

Verska dogma da se na "crveno slovo" u kalendaru i u nedelju ne radi, ne važi ovde, kažu Vlasi. Jer sve odrađeno na dan posvećen nekom svetom čoveku ili duhu, mora dobiti podršku. Zato se u berbu ide i na Đurđevdan, Spasovdan i Vidovdan. Legende o svecima koji stoje iza ovih praznika garantuju da će oni pride pomoći da se izbave ili spasu bolesni. A trave nabrane u vreme kada se leto preobražava u jesen, na dan Preobraženja moći će, kako je zapisao primariju dr Petar Paunković, da transformišu bolest u zdravlje, nesreću u sreću, tugu u radost.

"Na Svetog Jovana žene odlaze u polje, naberu Jovanovu travu, naprave od nje venac, donesu ga u kući i kroz njega provlače decu da bi bila zdrava" kaže dr Paunković. Žene koje nemaju decu takođe se toga dana provuku kroz njega i kupaju se u reci da voda odnese urok, zlu sud ili bolest. Ukoliko se rado o ženama koje prirodno pobacuju na dan Svetog Jovana one nakon rituala posećuju žene po selu koje nose ime Stana ili Stanka. Ako ih ima više, one obiđu svaku kuću, iz njih uzmu strukove trave sv. Jovana iz venca, i formiraju još jedan venac. Sa njime na glavi okupaju se u reci i veruju da će im sledeća trudnoća uspeti. Spas na Svetog Jovana.

U sve moći ovog praznika i danas se slepo veruje. U seoskim rečicama, na obalama Timoka i Dunava i dalje se mogu videti prizori poput onih iz bajki. Modro plava reka osunčana svetlim zracima a u njoj gole mlade žene sa venčićima oko glave. Svetlim kao oreoli. Bilo kojim povodom da su pravljeni, venčići od Jovanove trave (meliotus officinalis) sutradan se kače iznad ili sa desne strane vrata kuće. Veruje se da će on štiti dom tokom cele naredne godine od mogućih bolesti.

Venčić kod Vlaha je specifičnost i proslave jesenjeg praznika Preobraženje. Toga jutra se ustaje u cik zore, cveće među kojima su i bosiljak i cvet suncokreta, bere se u baštama žitelja čija imena označavaju milost ili dragost. Kada se Draganama, Milenama ili Slađanama oberu bašte, sakupljene travke prežnjevaju se tri puta a onda se plete venac. Kroz njega se odmah pogleda u Sunce koje se rađa a kasnije se koristi i u kultu mrtvih i u ljubavnoj magiji.

Za neveselije prilike, cveće na Preobraženje sakupljaju bake koje su čiste, jer su se odrekle seksualnog života i nemaju menstrualni ciklus. One po cveće idu u polja. Tamo prave velike bukete i kače ih u kuću. Kada neko od obližnjih teško boluje i muči se da napusti ovaj svet, one skinu kitu, podele je na dva dela. Od jednog se baje voda koju bolesnik popije a drugom se kadi da bi odmah umro. Veruje se da požnjeveno cveće simboliše skraćen život.

Onaj drugi deo priče o venčiću sa Preobraženja je međutim daleko zanimljiviji i lepši. Misli se da devojka koja kroz venčić sa Preobraženja pogleda u momka koji joj se dopada, ima sve šanse da ga osvoji i sigurno će se udati za njega. I cvet suncokreta koji je stavljen u venčić magičan je. Devojke i žene ga nakon obreda očupaju i par latica nose u medaljonima, ili na nekom drugom skrovitom metu kakva su grudnjak pa čak i gaćice. Veruju da će se baš kao što se suncokret okreće za Suncem i muškarci kasnije okretati za njima.

Vlaška magija međutim poznaje i bilje koje se koristi kod nestašnih muškaraca. Pre svega onih sklonih voajerstvu koji se ne mogu suzdržati da ne zavire u tajni život Vlajni i njihove magije. Mnogo od rituala kojima vračare pomažu ženama, po tradiciji moraju se izvoditi na javnom mestu. A najefikasniji je kupanje i prosipanje vode na raskrsnicama puteva čime se raskršćuje sa nedaćama. Sem toga i mnogi obredi ljubavne magije izvode se na sličnim mestima. Žene pri tom treba da razotkriju grudi ili budu potpuno nage.

Ukoliko su samo prošli pored raskrsnice dok se nešto iz tog sveta magije Vlajnji odvijalo, muškarce će stići strašna kazna. Po verovanju Vlaha to su šuljevi. Ako je prelepom prizoru svedočio kao slučajni prolaznik šuljevi će prestati ubrzo. Ali ako je muškarac ugazio na zemlju ovlaženu ritualnom vodom za ozdravljenje žena, ili se namerno zadržao dok su ih vračare kupale njihova bolest biće dugotrajna. Možda i neizlečiva ukoliko je neka od sudionica obreda u to vreme imala ciklus.

Ovako izazvana "muška menstruacija", kako Vlasi dijagnosticiraju šuljeve muškaraca, ipak se može otkloniti činima njihovih vračara. Basmama koje se izvode sa venčićem ili čajevima napravljenim od planinskog zdravca. Odatle i uverenje da zdravac na kraju svakome ipak donese zdravlje.



Za tugu i stid

Kroz venac se može provući i cvet tužnjenak da bi muškarci bili tužni za devojkom, ipak koji ima moć da slepljuje, ustrž trava koja žene u drugom stanju čuva od pobačaja. Tu je i biljka crkniče, (Lamium purpureum) koja tera momke da "crkavaju" za devojkama. Ali se u venčiću uvek nađe i vlatka biljke sram (Daucus carota). Nju uglavnom udenu stare bake i ukoliko im se učini da mlade žene iz kuće ili nesporedne blizine počinju da bivaju nevaljale i prete a u nečiji skladan ljubavni život unese nemir, one se posluže magijom. U sobi u kojoj nevernica boravi oni neprimetno upale travku srama i tako ih neopaženo okade i nateraju da se one ponovo "zastide".

"Čuda vlaške magije" (15)

Sidu donose čumirole

Vlasi misle da sve bolesti, pa i sidu, donose demoni Čumirol ili Tetke. Protiv njih se bore raznim magijama, ali i najveći broj vračara pokušava da ih umilostivi. Čumirol ili tetke su demoni koji u obliku tri starije žene u crnini nasrću na čoveka čitavog života. Čine to pre svega kroz razne bolesti. Otimajući mu snagu jačaju svoje moći. Udružene Čumirole, izazivaju velike epidemije poput gripa, boginja, kolere. Vlasi danas tvrde da je i virus side njihovo zlodelo. One su moćne, jake, agresivne i kada pod svoju senku zgrabe neko naselje, čitav grad, pa čak i državu, teško je izvući se iz njihovih kandži.

Dejstvo Čumirola slabi samo kada im se ljudi kolektivno usprotive, a vlaške vračare to čine moleći ih za milost. One u čast najgnusnijih demona koji se vrzmaju oko Zemlje, čuče u vazduhu, zebu u vodi ili se peku u vatri ... organizuju svečanosti. Žene iz Timočke krajine i danas se okupljaju na određenim mestima, izvode rituale Tetkama, demone pominju i na pomenu na groblju i svetkovinama u selu i čine sve ne bi li ih odobrovoljile.

Demoni bolesti, Čumiroli ili (kako im tepaju) Milosnice, opasne su jer mogu napasti i u snu. Dr Slobodan Zečević je zapisao da je u selu Klokočevac kod Majdanpeka neka starica pokatkad u snu igrala sa tri žene u crnini. Prvi utisak bila je sreća, da bi je tokom igre Milosnice sve više mučile kriveći joj ruke i noge do neizdrživog bola. Nakon buđenja, baka bi se obavezno teško razbolela i još dugo bi bila prikovana za krevet. Slične priče dolaze sa mnogo strana. Zato žene u Timočkoj krajini ni danas ne prezaju da zarad zaštite svoje dece izvode fantastičan vatreni ritual koji se graniči sa scenama iz horor filmova.

U ponoć raspletu kosu i nage uđu u sobu gde spavaju njihovi mališani ili ukućani koje bi da zaštite od bolesti. Laganim pokretima, kao da plešu, obeleže krug zrncima kukuruza ili pšenice. Potom po toj isprekidanoj liniji razvuku tanke niti kučine i još tri puta obiđu ovaj magijski krug. Kada se ritualna šetnja završi, žene čučnu pred početnu tačku i kresnu šibicu. Prvo potpale ugljen koje su posebno obajale za ovu priliku, a onda na njemu zapale niti konca. Tri puta se izgovara određena bajalica dok kučina ne dogori. Pepeo koji ostane pažljivo se pokupi u smeru obrnutom od onog kojim se kreću kazaljke na satu. Potom se sipa u već pripremljenu flašu sa vodom pokupljenom na izvori pred kućom. Ceo proces okončava se tako što se te i sledeće dve večeri takođe nakon ponoć, ovom obajanom vodicom poprskaju soba i cela kuća.

Vatra, inače, ima značajnu ulogu u svim vlaškim ritualima. Posebno u ovima koji su pravljeni za Tetke. Etnolog Srebrica Knežević zabeležila je jedan sa čak tri buktinje koje se pale na ulazu u selo, u centru naselja i na trećem pogodnom mestu, kako se već žitelji dogovore. Obred je nazvan "Slava Tetkama" i kvalifikuje se kao pokušaj kolektivne zaštite zdravlja. Pomana se po starom običaju daje tri puta godišnje, u proleće, jesen i zimu, što očigledno odgovara periodima vlažne i promenljive klime kada se epidemije brže šire. Ali izbor dana mora da padne na utorak ili subotu, čime se očigledno određuje htonska priroda ovih božanstava.

Slava Tetkama čisto je ženski ritual koji vodi najstarija žena u zajednici. Tokom rituala desi se mnogo zanimljivosti. Najupečatljiviji je višeglasni žamor. Desetine žena brzo izgovara rečenice, svaka za sebe. Demonima se kroz bajalice tepa i slede pokušaji da se sa njima napravi i blizak, rođački odnos. Zato se žene i opuste. Dok baju one i piju ne bi li potisnule svakodnevne misli i uspostavile što bolje kontakt sa gospodarima astrala. Valjda je zato bar po izjavama istraživača, ovaj običaj počeo i da se menja u ranim pedesetim godinama. Nadležni su tada izdali nalog kojim se zabranjuje izvođenje ovog rituala. U javnosti su objavili svoj stav da je obred samo maska pod kojom se žene okupljaju da bi se napile.

Koji god da je bio razlog ove zabrane tek, pod strahom od moguće odmazde u mnogim naseljima Timočke krajine obred Tetkama do skora se izvodio tajno. Umesto (neparnog broja) žena iz celog sela, pomana se pravila bez mnogo buke. U njoj je učestvovalo samo pet do sedam domaćinstava. Čim je gvozdena zavesa pala stvari su se i u narodu vrtile u normalu. Vekovna duhovna tradicija nadživela je pokušaje njenog nasilnog ukidanja. I po anketama koje su radili etnolozi početkom devedesetih, mladi su čak i tada, u više od 50 odsto znali sve o ovom ritualu, a danas se na njemu redovno okupljaju.

U selu Radujevcu kod Negotina pomana Tetkama i sada se održava u samom centru sela. Stanovništvo se okupi oko vatre gde se u velikom sudu kuva određena obredna hrana kojoj se magijsko svojstvo dodaje basmom: "Kuvajte sočivo i beli luk da bolest više ne dođe". Sve okupljene seljanke se posluže, do ponoći se ostatak namenjuje Tetkama, a sutradan, rano ujutru, hrana koja nakon kolektivnog obreda ostane, baca se u reku.



Sujetni demoni

Vlajnje i danas misle da se jače sile mogu podmititi raznim sitnicama koje inače predstavljaju sitna zadovoljstva ljudima. Zato tokom obreda protiv bolesti, demonima Čumirol iznose i nove peškire, sapune ili pomade. Poklončiće iznose iz kuća, penju ih na tavane ili ih kriju u krošnjama drveća. Veruju da su Tetke, sujetne i da će i ove sitne pažnje umilostiviti.